Dvesta porodica se preselilo u Pehčevo u istočnoj južnoj Srbiji, gde su sagradili svoje domove i sa sobom poneli svoju najveću svetinju, ikonu Svete Petke, koja se i danas čuva u porodici Galasov.
Govorili su starim srpskim dijalektom i održavali običaje koji su odavno izbledeli u Srbiji. Ali posle 1945. godine, godinama je komunistička vlast u novostvorenoj „Makedonskoj Republici“ sistematski brisala njihov identitet.
Srpska crkva je zabranjena, škole su postale centri prevaspitavanja, a prezimena su preimenovana.
Babaliković je od Jovanovskog stvorio Babalakov, a od Lazarevića Lazarovog.
Danas, kamen na Pehčevskom groblju svedoči o tihoj asimilaciji jednog naroda.
Prema poslednjem popisu, u Pehčevu ima samo dvanaest Srba.
Potomci galipoljskih Srba izgubili su svoje poreklo, kao što je cela južna Srbija izgubila svoju srpsku dušu.
Njihova priča nije samo o prošlosti, već i upozorenje da bez crkve, bez sećanja i bez jedinstva, ljudi nestaju.
Galipoljski Srbi su preživeli vekove strane vlasti, progona i izgnanstva, ali nisu preživeli komuniste koji su im oduzeli ime, veru i pravo da budu ono što jesu.
Glas javnosti
Sudbina Srba iz Galipolja: Svedočantstvo o tragediji jednog naroda
Društvo
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Preživeli su vekove pod turskim jarmom i izgnanstvom na vetrovitom Galipolju blizu Dardanela, ali nisu mogli da prežive komunističku Jugoslaviju i Titovu „makedonizaciju“.
Sudbina Srba iz Galipolja svedoči o tragediji naroda izgubljenog pod pritiskom ideologije koja je sistematski brisala srpsko ime i sećanje.
Prvi zapisi o Srbima u turskoj Trakiji datiraju iz 16. veka. Turci su ih preselili iz Srema i Pomoravlja, uglavnom iz oblasti Jagodine, kao ratne zarobljenike nakon austro-turskih ratova. Naselili su se u pustim krajevima oko Bajramića i Karadže, gde su vekovima živeli u izolaciji, zadržavajući svoju veru, jezik i običaje.
Dvesta porodica se preselilo u Pehčevo u istočnoj južnoj Srbiji, gde su sagradili svoje domove i sa sobom poneli svoju najveću svetinju, ikonu Svete Petke, koja se i danas čuva u porodici Galasov.
Govorili su starim srpskim dijalektom i održavali običaje koji su odavno izbledeli u Srbiji. Ali posle 1945. godine, godinama je komunistička vlast u novostvorenoj „Makedonskoj Republici“ sistematski brisala njihov identitet.
Srpska crkva je zabranjena, škole su postale centri prevaspitavanja, a prezimena su preimenovana.
Babaliković je od Jovanovskog stvorio Babalakov, a od Lazarevića Lazarovog.
Danas, kamen na Pehčevskom groblju svedoči o tihoj asimilaciji jednog naroda.
Prema poslednjem popisu, u Pehčevu ima samo dvanaest Srba.
Potomci galipoljskih Srba izgubili su svoje poreklo, kao što je cela južna Srbija izgubila svoju srpsku dušu.
Njihova priča nije samo o prošlosti, već i upozorenje da bez crkve, bez sećanja i bez jedinstva, ljudi nestaju.
Galipoljski Srbi su preživeli vekove strane vlasti, progona i izgnanstva, ali nisu preživeli komuniste koji su im oduzeli ime, veru i pravo da budu ono što jesu.
Glas javnosti
SKINI APLIKACIJU
