STRADA ŠUMA STRADAJU I LJUDI: Neobjašnjiva sila u selu Vilovi najavila bombardovanje 1999. i koronu, seljaci kume da je krajnje vreme da se dozovemo pameti

Verovali ili ne, u Srbiji i danas postoje ljudi koji žive duboko u skladu sa prirodom i njenim zakonima, oni veruju da kada šuma strada, da stradaju i ljudi i tvrde da je krajnje vreme da se "dozovemo pameti".

Ti ljudi, žive u selu Vilovi na obroncima planine Bosanje iznad Nove Varoši, i veruju da je oluja koja je u februaru ove godine, pokosila svojom jačinom šumu, predskazala veliku bolest. Isto se, kako pamte, desilo i 1999. pred NATO bombardovanje.

- Nije to, ako bi neko pomislio, sujeverje, praznoverica ili ne znam šta, nego prosto narodno iskustvo, tako nas je život učio, i nas i naše pretke - objašnjava Jovan Matijević nesvakidašnje čudo prirode, ili neko bi rekao neke neobjašnjive sile.

Na neki čudan i sasvim neuobičajen način, u ovom zabačenom selu su još zimus predosetili da će se letos neko zlo desiti, da godina ne nosi dobro.

- Zimus, u februaru, kad je naišla velika mećava, oluja je oborila silnu šumu oko sela... Pale su pod naletima vetra i snega stotine i stotine stabala, neka i stoletna, ja to u svom životu nisam video... Uđeš u šumu, tužno gledati, sve jedno preko drugog oborena stabla, kao snoplje, silne izvale na sve strane, da čovek stane i da plače od muke... I, kad se to desilo, ćutali smo u selu, svako za sebe, a, iskreno da vam kažem, nadali smo se nekom zlu... Znali smo da se to nije desilo pred neko veliko dobro, pred nešto što valja, nije tolika silna šuma pala zato što će biti kako valja i kako treba - nastavlja Jovan svoju priču.

Slično je, veli, bilo i pred ratove devedesetih i nevolje koje su oni doneli...

- Tada, sećam se dobro, rođak Milivoje, sada pokojni, gledao je silnu šumu oborenu oko sela posle jedne velike oluje i sve vikao da neće biti dobro, ono nam posle dobro nije ni bilo... Naiđe rat, silan narod strada, tako je i sad, pade silna šuma, silan narod strada po svetu i po Srbiji. Gledam uveče vesti, gledam šta se radi na sve strane, gledam novo stradanje naroda. I šta mi drugo preostaje, u Boga se jedino uzdam i molim ga da nas poštedi, ovo malo Srba što je preostalo, dosta smo stradali, dosta se jada lomilo preko naših leđa... Zato ga pred ovim zlom i molim da nas spasi, da nas sačuva, da nas pomiluje i đecu nam spasi, a i nas da se imamo kome radovati i da, kad sve ovo prođe, imaju ponovo kome doći - kaže Jovan.

U selu, stariji meštani sećaju se i velikog nevremena, goroloma nekoliko dana pred bombardovanje 1999. godine.

- I tada je strašno bilo ući u šumu i gledati toliki gorolom. Priroda uvek nađe način da pošalje poruku, problem je što mi ne znamo da je pročitamo, a ovde su ljudi oduvek vezani za prirodu, priroda za ljude - kažu u selu i duboko veruju da i šuma pati kao ljudi, i ljudi kao šuma, da su neodvojivi.

- Strada šuma, stradaju i ljudi, to je vezano jedno za drugo, to se jedno od drugog i ne može odvojiti. Možda nas i ovim iskušenjem Bog opominje da smo otišli predaleko, da smo zabrazdili kud ne treba. Da radimo kako ne valja, da je krajnje vreme da se dozovemo pameti, vratimo prirodi i Bogu, prirodnim zakonima. Opet, mislim, sila jada je ovaj narod kroz različita vremena preturio preko glave, i ratova, i bolesti, i svakakvih stradanja, pa smo preživeli. Moramo preturiti i ovo, nema nam druge, zbog nas i zbog naše dece - veli Jovan, i tu se onda više nema ništa dodati.

(Izvor: Kurir) 

SKINI APLIKACIJU