SRPSKI DEČJI PSIHIJATAR O UTICAJU ŠKOLE: Programi u školi su kao da mrzimo decu, zaboravljamo da imamo ljude, a ne plehane predmete!

Dečiji psihijatar prof.dr Svetomir Bojanin skoro 70 godina bavi se decom školskog uzrasta. On je govorio o uticaju škole na razvoj dece, na njihovo mentalno zdravlje i na dalji uspeh u životu i istakao da su programi u školi kao da mrzimo decu.

U moje vreme ili u vreme Nikole Tesle smo u prvom razredu računali do 20 i razumeli smo. Neka deca to mogu, ali neka ne razumeju. Nekome se brže razvija inteligencija, a nekome emocije. Emocije su mnogo važne, a mi u školama zaboravljamo da imamo ljude, a ne plehane predmete.

Organizujemo borbe za ocene i takmičenja od prvog razreda, a ne učimo ih da sarađuju. Znate, bez sporazumevanja, dogovora, tolerancije, nema čak ni pljačke.
Na matematici ih jurimo kad će da pogreše. Decu treba naučiti da se igraju matematikom, a ne samo da im pravimo da im bude teže. Retki su oni koji u svom tom haosu prave svoje programe i metode. Njih ne možemo da prihvatimo.

NE PROPUSTITE

PEDIJATAR OTKRIO: Evo žašto DETE JEDE ZID ili ZEMLJU?

Dete do 6. godine živi u sadašnjem vremenu, a nekad je tako i u školskom uzrastu. Oni koji prave programe o tome ništa ne znaju. Primer su lekcije o prošlom vremenu u petom razredu, gde im govore da se računalo ovako, pa onako. Iako većina možda to ne razume, program ide dalje.
Vukovci, to su deca koja bi trebalo da imaju maksimalno razvijene sposobnosti, ali taj orden ne garantuje njegovo ponašanje u drugim segmentima života. Ni jedno ministarstvo nikada nije pravilo istraživanja šta je posle u životu bilo sa svim tim vukovcima. Niko ne zna ni kako su vukovci iz osnovne škole prošli u srednjoj školi. Ali i dalje taj orden postoji.

NE PROPUSTITE

Zašto se deca ne sećaju baš ničeg što im se dešavalo pre trećeg rođendana

U školama ima oko 10% dece sa disharmoničnim razvojem i sve više dece smetnjama u razvoju. Svako dete je sposobno za nešto ali upoređivanje sa decom tipičnog razvoja je neumesno. Njima treba drugačija pomoć i pristup. Škole nemaju pomoć defektologa iako se zna da je to potrebno. Defektolog priprema njivu za sejanje, to znači da za pripremu za pisanje i računanje defektolog prvo priprema dete, a učitelj ga uči da piše slova.

Neki se u srednjoj školi upišu tamo gde im nije mesto, gde im ne odgovara. Ako smo racionalni moramo da kontrolišemo taj proizvod a ne da se rukovodimo socijalnim mirom. Niko ne procenjuje šta je sa našim proizvodima (decom).
Pitam se da li mi u školama radimo svoj posao ili neku društvenu komediju koja se zove politička priča. Mnogi nastavnici ne vide smisao u mnogim stvarima ali štrajkujemo samo za plate, a ne za bezobrazluke i za nemanje stručne slobode.

(Glas javnosti/Centarzalogopediju.rs)

SKINI APLIKACIJU