SRPKINJA KOJU SU I HRVATSKI MEDIJI PROGLASILI HEROINOM VUČIĆA SA KORDUNA: Bežala od rata, živela u nemaštini ,a onda se vratila u rodno selo I NAPRAVILA ČUDO

Ljubica Šoilić, Srpkinja, o kojoj je Hrvatska televizija pravila reportažu u emisiji „Manjinski mozaik“ pokazala je da se upornošću, voljom i hranrošću može sve.

Rođena je u Donjom Budačkom, nedaleko od Karlovca , u Hrvatskoj ,1977. godine . U ono vreme velike države njeno srećno detinjstvo ničim nije nagoveštavalo trnovit i težak put koji će morati da prođe dok se ponovo ne skrasi i ne smiri na ognjištu rodne kuće.

-Živela sam normalno kao sva deca u mom kraju. Istina roditelji su me kasno dobili, majka je kada me rodila imala 42 godine. Pošto sam bila jedinica moj otac Božo me nekako tretirao i kao ćerku i kao sina. Još kao mala pokazivala sam više skolonost za rad u polju, nego za kućne poslove – počinje svoju priču za naš portal ova Kordunašica čiji životni put je do sada bio krivudava staza puna uspona i padova.

Kao devojčicu, u Hrvatkoj zadesila je sudbina mnogih njenih komšija i sunarodnika – rat.

-          Otac je pošto smo Srbi odveden u logor,a majka i ja smo ostale same. Kada je krenula „Oluja“ moji su me plašeći se za moj život naterali da krenem u izbeglištvo. Pre toga sam se danima krila na Petrovoj gori i preživljhavala od šumskih plodova,pošto sam kao mlada bila ambiciozna i istinoljubiva pa sam poččela da radim na lokalnom radiju i zbog sitruacije postala nepodobna- priča Ljubica.

Kao izbeglica stigla je u Srbiju, prvo u Beograd ,a onda u Čačak.

- Imala sam 17 godina u tom momentu. Potpuno sama na svetu, bez igde ikoga. Zamislite današnjeg tinejdžera koji nema nigde ništa u tuđem svetu bez ikog svog. Snalazila sam se s amo zahvaljujući dobrim ljudima koji su mi pružili utočište. Kada sam došla u Čačak otišla sam u jedno obližnje selo i zaposlila se u lokalnoj kafani u kojoj sam narednih tri godina radila kao konobarica. U Srbiji sam upoznala mnoge ljude s kojima sam ostala dobar prijatelj i danas . Tamo sam imala različita iskustva i dobra i loša. Bilo je onih koji su me gledali kao dete i koji su mi pomagali. A imalo je i onih koji su govorili šta će nam ove izbeglice, sve to treba vratiti tamo odakle su došli , što je meni u tim godinama teško padalo – priča Ljubica.

Iz Srbije  2000. godine je otišla u Brisel i tamo radila godinu dana.

-          Tamo sam bila kod sestre od strica. Ali sam se posle nekog vremena osetila da je trenutak da se vratim kući. Taman su se stekli uslovi da mogu da se vratim u Hrvatsku. Vratila sam se u rodno selo i počela da obnavljam domaćinstvo.U međuvrenu dok sam bila po svetu ostala sam bez oba roditelja. Preživeli su rat , ali su umrli kasnije i nisu sačekali da se vratim. Upisala sa fakultet koji se ovde zove Stručne studije lovstva i zaštite prirode  koji sam i završila. Počela sam da se bavim poljoprivredom i da krčim zaraslo imanje malo, po malo. Posle četiri godine imala sam prve prihode od njega, a do tada sam radila po privatnim firmama i studirala – kaže Ljubica.

Po završetku studija potpuno se posvetila poljoprivredi  od koje i danas , kako kaže, pristojno živi.

-   Ovde kod nas postoje lagovi i radim kao savetnik za nekoliko poljoprivrednih gazdinstava. A uz to obrađujem i svoju zemlju od koje imam  prinose. Posle svega ponosna sam. A moja sreća je svakako postala potpuna kada sam 2011. godine rodila sina. Živim s njim na mom vekovnom ognjištu kao samohrana majka. Ništa mi nije teško. Sada stvarno uživam u životu. Mnogo toga sam naučila na putu koji sam prošla. Znam kako je biti gladan i sam i zato valjda sada imam toliku želju da pomognem ljudima u nevolji. Ja sam dokaz da ništa nije nemoguće i da čovek samo mora da bude borac  –  završava svoju poučnu priču Ljubica, koju komšije i Srbi i Hrvati zovu „vučica sa Korduna“.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU