No, pre nego što dobijete priliku da uđete među "odabrane" i saznate šta to kamenje predstavlja, vratićemo se na 12. septembar 1916. godine.
Nakon albanske golgote i oporavka na Kefu, došao je trenutak da srpska vojska konačno krene nazad. Oslabljena za čak 240.000 vojnika čije kosti su ostale što u Albaniji, što na Krfu ili Lidu, srpska vojska se reorganizovala i konačno krenula tamo daleko, u susret domovini.
Put je vodio preko planine Nidže koja se nalazi na granici između sadašnje Severne Makedonije i Grčke, a njen najviši vrh, Kajmakčalan, postao je poprište jedne od najčuvenijih borbi u istoriji Srbije. I pitanje je kako bi se odvijala sudbina naše zemlje da, nakon 18 dana, bugarski neosvojivi Borisov grad nije postao srpska Kapija slobode.
Kada su Bugari zanos borbe zamenili užasom poraza, a Srbi konačno tog 30. septembra odbili i poslednji pokušaj povratka vrha "Sveti Ilija" u ruke neprijatelja, vojska koja je do tada pretrpela nešto što, kako je francuski maršal Žozef Žofr rekao, "prevazilazi po strahotama sve što je u istoriji kao najtragičnije zabeleženo“ kao da je dobila dodatnu snagu, pa više nije postavljano pitanje da li, već kada će pod njenim naletom pasti i sama Austrougarska.
A što se tiče te gomile kamenja... Upravo ta gomila kamenja je tu da nas podseti na taj događaj, jer ona predstavlja osmatračnicu vrhovne komande sa koje je komandovana ofanziva na osvajanje Kajmakčalana.
A ukoliko se nekim slučajem nađete na samom Kajmakčalanu, i ukoliko vam još uvek nije jasno zašto je to mesto do te mere važno za istoriju našeg naroda, nek vam sledeći podatak bude pokazatelj - čuveni Arčibald Rajs je tražio da, nakon smrti, njegovo srce bude odneto na Kajmakčalan. I tamo je bilo sve do raspada Jugoslavije, kada je i ono nestalo. Gde? To još uvek nije poznato. Ali, o tome neki drugi put...
A vi, ako se nađete u Pionirskom parku u narednih 18 dana, zastanite kod te hrpe kamenja. Pogledajte je, pročitajte šta na njoj piše. Bar toliko dugujete ljudima koji su svoj život dali kako bi se vratili kući.