Spasovdanska litija iz 1947. godine: Divljenje, tuga i gubitak identiteta

Snimak poslednje Spasovdanske litije iz 1947. godine, iako bez tona, govori više od hiljadu reči. Slika koju vidimo navodi nas na dva suprotna osećanja – duboko divljenje i ponos na ono što smo bili, ali i tugu zbog onoga što smo postali.

Te iste ulice mučenog Beograda, kroz koje su pre samo tri godine prolazili crni automobili Gestapo-a, punili su ih nevino uhapšenim i ubijenim Srbima.

A onda su, 1945. godine, na gusenicama sovjetskih tenkova, došli krvavi komunisti, ubijali Beograđane bez suđenja i presude. Više od godinu dana. Osećanje straha i tuge bilo je prisutno u svakom trenutku posleratnog života, ali uprkos tome, verovali su i izašli su na ovu litiju.

Risto Cvetković Božinče: Junak i srpski simbol borbe za slobodu

Za to vreme, Beograd je imao svega osam puta manje stanovnika nego danas, ali ono što nas iznenađuje, to je broj ljudi koji su učestvovali u litiji.

Dok su komunisti snimali sa kamerama, a njihovi doušnici zapisivali imena učesnika, na ovoj litiji bilo je više ljudi nego na današnjoj, koja sve više podseća na parade, a sve manje na duhovnu manifestaciju naroda.

U posleratnom Beogradu, pod komunističkom vlašću, vera je bila prepoznatljiva kroz ovakve događaje, uprkos svemu što se događalo. I danas, nakon svih tih godina, vidimo koliko su se stvari promenile, ali se osećamo duboko ponosno na to što smo nekada bili, čak i kada nas obuzme tuga zbog toga što smo postali. Ovaj snimak iz 1947.  godine je podsećanje na našu prošlost i našu tradiciju, na ono što nismo smeli zaboraviti.

A, danas se prisećamo tih vremena i pitamo se – gde smo sada?

Piše: Saša Petrović

Glas Javnosti

SKINI APLIKACIJU