Slavko je bio jedini četnik kom su partizani PODIGLI spomenik: Sam je sebi namakao OMČU i obesio se da ne bi izdao saborce

Da li znate ko je Slavko Cvetić? Nažalost, danas malo njih zna o kome je reč, a generacije bi trebale i morale da ga znaju i sećaju ga se. Bio je jedini četnički komandant kome su partizani nakon rata podigli spomenik!

Cvetić je posle završene podoficirske škole imao čin narednika i bio u jedinici koja se brinula o bezbednosti mladog prestolonaslednika Petra Drugog Karađorđevića.

U Majdanu, i da je živeo do kraja rata, niko ne veruje da bi pripadnik ravnogorskog pokreta Slavko Cvetić pogazio zakletvu i prestao da puca u okupatora.

Njegov život okončao se 13. decembra 1942. godine kada je imao samo 27 godina, posle godinu i po dana istinskog otpora neprijatelju, pisala je Politika.

Nemci su ga obesili o staru lipu pred školom u rodnom selu.
Živih svedoka danas nema, ali živi još priča o tom događaju koju smo čuli od penzionisanog majdanskog prote Joviše Zečevića:


- Zanimljivo je i to što nijedan domaćin iz sela nije hteo da donese konopac kojim bi obesili Cvetića, a još zanimljivije je što nijedan nemački vojnik nije želeo da namakne omču na vrat četničkom kapetanu i da mu izmakne stolicu ispod nogu. Umesto njih, Cvetić je sam sebi navukao omču na vrat i nogama odgurnuo stolicu na kojoj je stajao. Prethodno je odbio da izda imena svojih saboraca koji su, pri napadu na barutanu u Stragarima, zarobili nekoliko desetina nemačkih vojnika i sproveli na Ravnu goru.


Napad na Karađorđevu barutanu je bila jedna od prvih akcija. Iako brojniji, okupatorski vojnici koji su čuvali barutanu predali su se. Od kasnije zarobljenog Slavka Nemci su tražili imena napadača kako bi ih pohvatali i streljali, ali u tome nisu uspeli. Od više akcija Slavkovih boraca, u Majdanu se prepričava napad na voz koji je saobraćao prugom Beograd–Čačak iz kojeg je Slavko izveo sve Nemce, ljotićevce i nedićevce i razoružavao ih. Njegovo junaštvo je od Draže Mihailovića nagrađeno unapređenjem u čin potporučnika, potom poručnika, najzad i kapetana.

Inače, Cvetić je posle završene podoficirske škole imao čin narednika i bio u jedinici koja se brinula o bezbednosti mladog prestolonaslednika Petra Drugog Karađorđevića. Razočaran kapitulacijom Kraljevine u aprilu 1941. godine, vratio se u Majdan, oženio se Grozdanom, kćerkom solunca Milića Mišovića.
Kad je Draža Mihailović stigao na Ravnu goru, Slavko se odmah priključio četničkom pokretu i primio se zadatka da u rudničkim selima organizuje seljake koji žele da se bore protiv Nemaca. Odmah mu je prišlo tridesetak boraca, među prvima se i njegov tast Milić, iako u poznim godinama, latio puške.


Ko zna kakva bi dalja Slavkova ratnička karijera bila da ga nisu izdali i Nemci ga zaskočili na jednoj svadbi u majdanskoj familiji Ćirović.
Ali, preživeli četnički saborci, Rudničani koji su se borili u partizanskim jedinicama i narod podrudničkih sela – svi su smatrali da Slavko zaslužuje više od usmene legende o svom rodoljublju. Njihovu inicijativu da se, pod lipom o koju je obešen, četničkom kapetanu podigne spomenik, kočili su iz OO Subnora u Gornjem Milanovcu. Najzad su popustili, pa je 1986. godine otkrivena bista kraj lipe u Majdanu.

- Sam sebe je obesio da ne bi izdao saborce, uglavnom Majdance, koje bi Nemci streljali i čitavo selo u crno zavili. Bistu kao podsećanje na njegovo rodoljublje i hrabrost je više nego zaslužio – završio je priču prota Zečević o kapetanu Cvetiću.