SKANDAL! SVEDOČENJE MILUNKE SAVIĆ IZVUČENO IZ KONTEKSTA: Američka ambasada prećutala PUNU ISTINU, a ona je POTPUNO DRUGAČIJA! (VIDEO)

Naime, u video je predstavljen samo deo njenog svedočenja, dok je onaj drugi deo, potpuno zanemaren, a njegovo razumevanje izuzetno je važno za kontekst čitave ove epizode.

Milunka je naime u svom svedočenju navela kako je učestvovala u Gorničevskoj bici, gde joj je bilo žao Bugara, te da nije mogla da gađa u pijane ljude.

SRPSKA HEROINA DOBIJA SPOMENIK NA VOŽDOVCU! Milunka Savić zaslužuje da buduće generacije pričaju o njoj

Ipak, ona je u svedočenju ispričala i o taktici koju je tom prilikom primenila srpska vojska, nadmudrivši Bugare, ali i o tome kako su srpski narod koji je pevajući išao u smrt, doživljavali Francuzi, saveznici od početka rata.

- Učestvovala sam u mnogim bitkama, ali mi je najteže bilo u Gorničevskoj bici, polovinom septembra 1916. Moj Dru­gi pešadijski toplički puk, zbog junaštva nazvan Gvo­zdeni, bio je kod sela Cerova blizu Gorničeva. Bugari nas iznenadiše. Prvo napadoše naše susede Dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njiho­vi ih oficiri poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, pijani, ljuljaju se u hodu i pevaju svoju himnu, šumi Marica krvava dok urlaju „Ure, ure!” Mi ih pustimo bliže, pa osusmo po njima brzom palj­bom. Tu smo ih strašno namlatili. Bile su gomile leševa. Mnogo mi se sažalilo. U jednom trenutku prestala sam da gađam, nisam mogla više da pucam u pijane ljude, grehota je. Tu sam, možda, dušu ogrešila, ali morala sam, bio je rat. Znali smo u pozadini da pohvatamo mačke i pse. Za repove smo im vezivali prazne konzerve i posle pola noći, kada je najslađi san, puštali smo ih ka bugarskim rovovima uz paljbu plotuna. Zveče one konzerve u mraku, a Bugari misle­ći da je napad, do zore bi uplašeni besomučno puzali, a mi legli i spavamo. Ujutru, kada vide šta je, iz rovova nam psuju majku galiotsku - deo je nastavka svedočenja Milunke Savić, koja je na to dodala:

- Mi smo pevali kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri plakali su slušajući nas, i govorili su: „Kakav divan narod”! Pevali smo kada smo umirali na ostrvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solun­skom frontu. Kada bismo u rovovima zapevali, Bugari bi prestali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikada ne može da propadne. Voleli su me srpski vojnici, poštovali, a i bojali su me se. Možda me zato niko od mojih ratnih dru­gova nije zaprosio. Verovatno su mislili da bi Milunka, onako opasna u borbi, bila bombaš i u braku. - kazala je tada Milunka.

Ovo puno sveodčenje objavila je revija „Duga”, u posebnom izdanju „Solunci”, iz januara 1985, posvećeno srpskim ratnicima u Prvom svetskom ratu.

BONUS VIDEO: Doktor Aleksandar Radojević o zagađenosti kao tihom ubici