SIN BATE ŽIVOJINOVIĆA oca je video ČETIRI GODINE PRE SMRTI: 'Svi smo znali da se opraštamo i kanula je i poneka suza'

Sin jednog od naših najpopularnijih glumaca Bate Živojinoić, Miljko Živojinović, otkrio je u emotivnoj ispovesti kako su izgledali poslednji trenuci koje je proveo sa svojim ocem.

Sin Bate Živojinovića kaže da je bilo veoma emotivno, a da vedar duh njegovog oca nije napuštao do poslednjeg dana.

-Poslednji put sam se čuo s tatom dva dana pre nego što je preminuo. Ćerka Dina mi je rekla da mu se stanje drastično pogoršalo i otišla je kod njega u bolnicu. Uključili smo kamere na telefonima i dugo, dugo razgovarali i gledali se. Svi smo znali da se opraštamo i kanula je i poneka suza. U jednom trenutku sam mu pustio pesmu Olivera Dragojevića “Moj galebe” i zajedno smo je otpevali od početka do kraja. Tu pesmu smo pevali celog života na zajedničkim putovanjima i porodičnim slavljima. Kada se završio poslednji stih, u kojem se čuje: “moj galebe”, otac je rekao: “Moj ga je*e!”. Neverovatan duh ga nije napustio do poslednje sekunde. Kao da nam je ostavio u amanet smisao za humor i nepokolebljivi optimizam-“, počeo je  priču Miljko.

Poslednji put uživo je video Batu 2012. godine kada ga je posetio u Parizu. Iste godine glumac je doživeo moždani udar, posle kojeg više nije mogao da ide na daleka putovanja:

-Otac je tada došao na nekoliko dana jer poslednjih godina nije voleo mnogo da odsustvuje iz Beograda i Koraćice. Dane smo provodili u dugim razgovorima o deci, unucima, pravili smo planove, nadali smo se da ćemo se uskoro videti u Beogradu. Nisam ni mogao ni da pretpostavim da je to bio naš poslednji susret… Poslednja slika koju pamtim je sa aerodroma “Šarl de Gol” je kako mi nasmejan maše dok prolazi carinsku kontrolu-, priseća se Miljko.

Zbog sudskog postupka koji se od 2006. vodio protiv njega Miljko nije mogao da dođe u Srbiju ni na očevu sahranu. Tek nakon 13 godina omogućeno mu je da dođe u svoju zemlju kad mu je umrla majka Lula, u decembru prošle godine.

-Sudski postupak je okončan 2018. Ja i još 40 ljudi oslobođeni smo svih optužbi i sumnji, pa sam prvi put sam nakon toliko vremena mogao da dođem u Srbiju. Odmah po dolasku otišao sam na očev grob u Aleji zaslužnih građana. Bio sam prilično zbunjen, uspomene i emocije su mi se mešale… Filmskom brzinom su mi prolazile kroz glavu slike naših zajedničkih trenutaka, njegov smeh kao da je odzvanjao usred te grobne tišine. Onda smo sahranili majku u Koraćici, što je bio još jedan šok za mene. Ucveljena lica dragih prijatelja i izrazi saučešća pojačali su ionako neizdrživu tugu. Crkva Svete Trojice u Koraćici bila je puna ljudi koji su želeli da upute našoj majci poslednji pozdrav. Nakon svih tih godina, suočavanje sa njihovim grobovima mi je najteže palo-, priznao je on.

Batin sin prizanje da godine razdvojenosti od majke, oca i dece nije lako podneo:

-Bilo mi je teško kada sam morao da odem iz zemlje u neizvesnost. Osteio sam neopisiv bol kad sam shvatio da će deca da rastu bez mene, da ću biti odvojen od porodice, od prijatelja, od svoje profesije… Najteža kazna koju neko može da vam izrekne, direktno ili indirektno, jeste progon! Cela porodica je to veoma teško podnela, ožiljci će ostati zauvek. Bata je sve to stoički podnosio ne dozvoljavajući nikome da se sladi našom mukom. Uostalom, tako smo i vaspitani. Uvek se radovao svim svojim unucima, a imao ih je šestoro. U njima je pronalazio mir i utehu-.

Miljko je ispričao i da je odrastao u domu gde je uvek vladao smeh i pozitivna energija:

-Naši roditelji su bili izuzetno duhoviti. Porodično smo se takmičili u pravljenju šala i održavanju dobre atmosfere. Tako je i moje prvo sećanje na oca vezano za jedan telefonski razgovor. Sećam se da smo imali crni telefon sa dugačkim gajtanom, koji je visio na komodi u predsoblju. Otac mi je jednog dana ozbiljnog lica pružio telefonsku slušalicu i rekao: “Evo ga Deda Mraz na liniji, reci mu šta bi želeo da dobiješ za Novu godinu”. Uporno sam dozivao Deda Mraza i objašnjavao mu šta očekujem od poklona, dok je iz slušalice dopiralo samo “tu-tu”. Nije mi bilo sumnjivo što se otac i majka cepaju od smeha, dok sam se ja naprezao da se dogovorim sa Deda Mrazom. Vrlo jasna slika u sećanju mi je ostala i kada smo otac i ja jednog prohladnog januarskog jutra otišli do porodilišta. Nismo mogli da uđemo u zgradu i pamtim kako su se radosno dovikivali otac i majka, koja bila na prozoru. Tada sam shvatio da sam dobio sestru Jelenu!-.

(Glas javnosti/Objektiv)

SKINI APLIKACIJU