Šestojanuarska diktatura: Početak "liberalizacije" režima (2.deo)

Velika ekonomska kriza u Jugoslaviji i brojni problemi sa kojima se kralj susretao, kao i opomene iz inostranstva, naročito iz Francuske i Čehoslovačke, podstakli su kralja da liberalizuje  režim.

Zato je kralj svoj narod "častio" upravo, na desetogoaišnjicu svog proglašenja za kralja Srba, Hrvata i Slovenaca.

Septembarski, ili Oktroisani ustav, donesen je septembra 1931. godine, trebalo je da stvori sliku u javnosti kako se vraća stanje od pre 1929. godine.

Međutim, oktroisanjem ustava razvijala se, na jednoj strani, iluzija da je režim čvrst, da ne strahuje od obnove ustavnih prava, da je jugoslovenska ideja pobedila i kohezija zemlje osigurana. Na drugoj izlazilo se u susret preporukama i zahtevima iz inostranstva.

Tome su poslužili i izbori za narodno predstavništvo koje se  delilo u dva doma:

- skupštinu;

- i Senat.

Iako je ličilo da kralj "popušta" - ipak je ovo  bila diktatura koja je, istina, dobila ustavnu formu.

To se najbolje videlo u članu 116. Oktroisanog ustava koji je glasio:

" U Slučaju rata, mobilizacije, nereda i pobune, koji bi doveli u pitanje javni poredak i sigurnost države, ili kad su do te mere uopšte ugroženi javni interesi, Kralj može u tom izuzetnom slučaju, ukazom narediti da se privremeno preduzmu sve izvanredne, neophodno potrebne mere u celoj kraljevini ili u jednom njenom delu, nezavisno od ustavnih i zakonskih propisa.

Sve izuzetne mere podneće se naknadno Narodnom pretstavništvu".

 Ovaj član bio je poznat pod nazivom "mali ustav". Pored ovakvih sredstava za odbranu vlasti, kralj je imao i druga ovlašćenja: pravo na formalno i faktičko pokretanje vojne sile, policije, upravnog i pravosudnog aparata...

Ustavom je predvi|eno da on ima ovlašćenje da imenuje i razrešava predsednika ministarskog saveta i ministre kao i da članove Senata bira on neposredno.

Administrativna podela je ostala ista kao i ideja nacionalnog unitarizma iako je ta ideja doživela slom.

Na taj način režim je stvarao još veće probleme, pa se građanski liberalizam i hrvatska opozicija usudila i digla na protest.

Prvo se krenulo sa demonstracijama. Sve pospane političke snage  kao da su se probudile.

Cela školska 1931/32. godina bila je u znaku studentskih demonstracija koje se protestovale protiv diktature. (Predsednik vlade, Živković, odlazi sa političke scene i na njegovo mesto dolazi Vojislav Marinković.)

Nezadovoljstvo se širi na selo i po unutrašnjosti, drže se zborovi. Diktatura polako slabi pa se javljaju polako i opozicioni lideri, polako se obnavlja politički život.

Seljačko - demokratska koalicija održala je sastanak u Zagrebu početkom novembra 1932. godine. Tu je doneta rezolucija poznata pod nazivom Zagrebačke punktacije.

Hrvatska opozicija, a pre svega njen lider, Vlatko Maček, zalaže se za preuređenje države na bazi federalizacije. Polazi se od načela da buduća organizacija države mora isključiti prevlast jednog ili više njenih članove nad drugima i da mora doći kraj "srbijanskoj hegemoniji".

Ovom sastanku prisustvovao je i Mile Budak. Kao pristalica ustaškog pokreta, desničar i nacionalista, došao je na poziv Mačeka jer se tako još jaće moglo naglasiti jedinstvo hrvatskog naroda kada je bila reč o preuređenju države. Ustaše punktacije nisu prihvatale obzirom da su želele odvajanje od jugoslovenskog kralja, a ne dogovor sa njim.

Kontakti su bili ventil kojim je Maček hteo suzbiti unutrašnje nezadovoljstvo u stranci, da parira frankovcima koji su bili povezani sa Pavelićem; u stvari Maček je goreo na dve vatre: podjednako se bojao Beograda i Pavelića i rešio da manevriše.

Ove punktacije pokrenule su čitav talas sličnih rezolucija. Tako nastaju Punktacije SLS-a, Spahine punktacije, Punktacije Demokratske stranke (pismo svojim partijskim prijateljima) i punktacije mnogih opozicionih ličnosti kao Dragoljub Jovanović, ili Dušan Bošković. Sve su uglavnom napadale centralizam i zalagale se za federalizaciju i ravnopravnost, kao i uvođenje samoupravnih oblasti.

Lanac ovih rezolucija i osuda centralizma iz građanskih redova pokazao je da je šestojanuarski sistem bio promašen, ideologija jugoslovenstva nestvarna, centralizam omražen i smatran uzročnikom svih društvenih nesreća.

Režim je doživeo kritiku i nezadovoljstvo, ali kralj do svoje smrti nije želeo da prizna poraz.

Ova unutrašnja previranja i nemiri pokazali su da se suprotnosti u Jugoslaviji ne smanjuju što se odrazilo i na spoljnu politiku, naročito na odnose sa Italijom.

To je samo još više učvrstilo Musolinijevo uverenje da se sa Jugoslavijom ne treba ići na sporazum, već da se iskoriste nevolje u koje je zapala i još jače je pritegnuti.

(Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU