SELO MOJE LEPŠE OD PARIZA: Gde je zapelo i može li srpsko selo da povrati stari sjaj? 'Ja sanjam asfalt, dao bih i dve ili tri krave, kad bih to dočekao'

Decenijama nakon što je ogroman broj ljudi pobegao u grad, srpsko selo zahvaljujući koroni dobija na značaju. Mnogi su tokom krize i vanrednog stanja uvideli koliko vredi seosko imanje, kuća i okućnica.

Sve više je onih koji odlučuju da se vrate na selo, a selu je vrlo malo potrebno da povrati stari sjaj.

-Struja i dobar prilazni put ono su što seljaku treba, a za sve ostalo će se sam snaći. Ja nikad nisam napustio svoje ognjište, već sam radio sve vreme i to one težačke poslove. Mnogi su otišli, pustili da im kuće zarastu u korov i sada se ponovo vraćaju- priča Srboljub Marković iz sela Teočin.

Do brojnih srpskih sela vode oronuli i teško prohodni putevi, nad kojima se nadvijaju stare drvene bandere, koje čini se, jači vetar bi mogao da oduva.

-Ja sanjam asfalt, dao bih i dve ili tri krave, kad bih to dočekao, taj dan bi bio crvenim slovima upisan u našoj kući. Ovde se živi i radi, sačuvane su prave porodične vrednosti. Mi smo ljudi domaćini i svakog ko dođe u naše selo dočekali bi kao prijatelje, raširenih ruku- rekao je Rade Vesković.

Da će imanja na obroncima Suvobora i dalje biti obojena životom i da će se još dugo čuti zvuk poljoprivrednih mašina, dokaz je i sve više mladih koji se ovde odlučuju da žive i rade.

Braća blizanci, Nemanja i Nikola Trnavac, rade kao veliki i ne žele da odu iz sela.

-Vozimo traktor, pomažemo roditeljima oko stoke i zasada. Volimo mi da odemo u grad, ali ipak ništa lepše nego kad se vratimo u naše selo- pričaju braća u glas.

(Glas javnosti/b92)

SKINI APLIKACIJU