Sećanje na istoričara Dušana T. Batakovića: O uništavanju kulturne baštine, etničkom čišćenju i marginalizaciji

U znak sećanja na Dušana T. Batakovića, srpskog istoričara i diplomatu preminulog 2017. godine, objavljujemo intervju koji je 2014. godine dao za list Danas.

Direktor Balkanološkog instituta SANU, istoričar i diplomata Dušan T. Bataković nedavno je u Francuskoj objavio knjigu na engleskom jeziku „Burna decenija – Srbi na Kosovu posle 1999: uništavanje kulturne baštine, etničko čišćenje i marginalizacija“.

Reč je o studiji koja sadrži analize, prve detaljne popise sa statusom crkvenih i kulturnih spomenika, grobalja, a kao poseban prilog pribrojan je i integralni izveštaj specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija. Ova knjiga je povod za intervju sa Batakovićem, koji za Danas govori o srpskoj politici na Kosovu i Metohiji, obeležavanju 100 godišnjice početka Prvog svetskog rata i identitetu današnjih Srba.

Da li bi Vašu novu knjigu trebalo prevesti i na srpski jezik zbog ovdašnje javnosti, kao i zbog predstojećih briselskih pregovora o zaštiti crkvene baštine na KiM?

– Objavljujem najviše na engleskom jer je tamo važnije upozoriti na neprijatne istine: kod nas inače svi sve znaju, a ne verujem da bi ovdašnje vlasti izvukle neku korisnu pouku. Njihova politika zapravo, uz smeškanje sa Tačijem juče, a Haradinajem sutra, odbacuje tegobno nasleđe ove decenije nekažnjenih progona sa etničkom motivacijom. Posebno bole one naručene reportaže o današnjoj Prištini kao finoj varoši dobrih ljudi, ili emisije o mirenju ovdašnje i tamošnje mladeži. Pomirenje je potrebno, ali ima smisla samo ako podrazumeva katarzu. Kao da smo zaboravili da ih pitamo gde im je 40.000 Srba i Roma komšija iz 1999, da li im neko od njih možda nedostaje, šta su učinili da im se oni vrate i povrate imovinu, ko sada živi u njihovim kućama i stanovima, zašto se prazne srpska sela južno od Ibra, zašto je broj povratnika simboličan, zašto se i Goranci očajnički hvataju za bugarske pasoše kao za slamku spasa? Ima li bilo koga među starijim i mladim Albancima da postavi ova pitanja, ili ćemo se i dalje, i ovde i tamo, pretvarati da Srba nikada nije ni bilo u Prištini. Kad izađem na internet, vidim da su svuda u velikom svetu, u našoj Evropi, a izgleda i u zvaničnoj Srbiji, uz poneku javnu krokodilsku suzu, potpuno otpisali Srbe na Kosovu i Metohiji, kao da njihovo stradanje nije od ovoga sveta. Ta užasna nepravda nagnala me je da se dublje zagledam u poratna stradanja, ona koja se u takozvanoj međunarodnoj zajednici orkestrirano prikrivaju, umanjuju ili negiraju, kao da ratna i poratna zverstva, sa zločinima protiv čovečnosti, obavezno zavise od etničkog predznaka žrtve, kao da nisu u pitanju ljudi nego neke apstraktne, nevažne pojave, slučajno u ljudskom obličju. Verovatno izgleda beznadežno kada na sto drugih knjiga u kojima se nekritički hvale NATO intervencija i demokratski napredak Kosova, tek u jednoj budu sabrani relevantni podaci koji ukazuju na suprotno, a da pritom nisu obojeni pristrasnošću. Danas je, međutim, sve percepcija i (re)prezentacija, dok ni realnost ni činjenička relevantnost nisu na ceni. Otuda je moguće da se do u beskraj hvali pogubna politika koja je dovela do progona blizu 250.000 „nealbanaca“, kako se eufemistički nazivaju naši nesrećni izgnanici s Kosova – 60 odsto svih Srba, 67 odsto svih Roma, 70 posto svih Goranaca.
Ostatak intervju pročitajte OVDE:

SKINI APLIKACIJU