Rat u Ukrajini TOP tema za srednjoškolce: Ukrajinsko-ruski sukob učenici doživljavaju navijački

„Na čijoj ste strani?“, najčešće je pitanje koje srednjoškolci postavljaju svojim nastavnicima istorije, tražeći odgovore o sukobu Rusije i Ukrajine.

Veliki broj učenika o ovoj temi već ima izgrađen stav i mahom su na strani Rusije, kažu za Danas profesori istorije sa kojima smo razgovarali.

Iznose nepodeljen utisak da je rat u Ukrajini bio „top“ tema za đake prvih dana nakon napada Rusije na tu državu i da su mnogi srednjoškolci bili zabrinuti da bi sukob mogao da se proširi i do Srbije, ali da im, kako vreme prolazi, interesovanje za ova dešavanja opada.

Aleksandar Markov, profesor istorije u Osmoj beogradskoj gimnaziji, kaže da gotovo da nema odeljenja kome predaje, a da ga učenici nisu pitali na čijoj je strani.

– Pokušavam da objasnim učenicima da ovde nije reč o utakmici da bi se zauzimale strane, već da ljudi stradaju i da iz te perspektive treba posmatrati stvari. Objašnjavam im da napad na drugu državu predstavlja čin agresije i da se ne može pravdati nekim razlozima, kojima se pokušava opravdati ovaj potez Rusije. Pozovem se i na povelju UN, organizacije koja je nastala sa idejom očuvanja mira u svetu – ističe Markov.

I on, kao i njegov kolega iz Dvanaeste gimnazije Petar Panić, potvrđuje da su đaci uglavnom unapred zauzeli stav i da su većinski na strani Rusije.

– Nema tu utemljenog obrazloženja, manje-više je reč o emotivnom pristupu, Rusi su naša braća…- prepričava Panić kako đaci objašnjavaju zašto su na strani Rusije.

– Silno ih razočara kad ocenim napad Rusije kao vid agresije i onda pokušavam da iskoristim argument da ne možemo ono što se nama dešavalo smatrati agresijom, ako ovo ne ocenujemo tako i da moramo da imamo iste aršine. Suština je deci objasniti da rat nije sredstvo za rešavanje problema i da mora da prevlada razum – kaže Markov.

Panić dodaje da su stavovi mnogih đaka o istorijskim događajima već formirani u osnovnoj školi i da su u tome ključnu ulogu imali nastavnici istorije, ali i roditelji.

– Mnogi već imaju mišljenje o tome koje u pravu, Rusija ili Ukrajina i traže potvrdu onoga što misle od profesora istorije. Oni nađu nešto za šta mogu da se uhvate čime bi potvrdili svoj stav, a prenebregnu ono što im se ne dopada. Ima i đaka koji pokušavaju da dođu do informacija, jer se ne može sve naći na internetu. Ali često počinju temu pitanjem: „Šta vi mislite?“, na šta im odgovorim da nije bitno šta ja mislim, već kako stoje stvari istorijski i faktografski. Objašnjavam im neuralgične tačke odnosa Ukrajine i Rusije, zašto Ukrajina želi da uđe u NATO, a zašto Rusiji to nije u interesu. U školi ne sme da bude navijanja, nismo na stadionu…moraju da se ponude istorijske činjenice i fakti i da se na osnovu toga zauzme stav – napominje Panić i dodaje da nastavnici treba da budu nepristrasni.

On kaže da je jedini u svojoj školi glasao da se kao izborni program ponudi geopolitika, ali da su njegove kolege smatrale da decu ne treba time opterećivati, već ih usmeriti ka primenjenim naukama i nekim drugim izbornim sadržajima.

Milan Jevtić, profesor istorije u Srednjoj stručnoj školi u Kragujevcu, kaže da đaci uglavnom iznose stavove koji dominiraju u mejnstim medijima ili kod kuće.

On se kao nastavnik trudi da ima izbalansiran pristup u tumačenju aktuelnih događaja i da ih poveže sa gradivom koje se u školi obrađuje.

– Prva stvar koju deci želim da prenesem je osuda rata kao takvog, a posle toga da je za svaki sukob potrebno dvoje i da krivica ne može da postoji samo na jednoj strani. Primetio sam da su klinci površni, za njih je ovo bila zanimljiva tema prvih nekoliko dana, a kako vreme prolazi pažnja im se premešta na druge stvari – navodi Jevtić.

Istorija idealna za indoktrinaciju mladih

Naši sagovornici se slažu da je pozicija nastavnika istorije posebno delikatna, jer je ovaj predmet najpodložniji za razne vrste manipulacija, pa i indoktrinaciju mladih.

– Nema sumnje da se i to dešava, ali to nije vezano samo za Ukrajinu. Izuzetak je možda samo antička Grčka, ali kako se približavamo savremenim događajima mogućnosti za indoktrinaciju su sve veće. Istorija nije jedini predmet koji za to može da posluži, ali jeste idealna. Na kraju krajeva, ako pogledate udžđbenike istorije, različiti autori različito tumače neke događaje. Na primer, u jednom udžbeniku piše da je građanski rat u okviru Drugog svetskog rata počeo napadom partizana na četničke položaje, a u drugom napadom četnika na Užice, čime se indirektno prebacuje odgovornost na jednu, odnosno drugu stranu – navodi Aleksandar Markov.