Proleće kada su UBIJENI svi GLINSKI SRBI od 16 do 60 godina! 'Nigde na svetu se pitanje MANJINA nije rešilo KLANJEM'
Autor: Glas javnosti
Poprište trećeg masovnog ubijanja Srba u organizaciji Eugena Dide Kvaternika bila je Glina. Za razliku od prve dve slične akcije, za glinski svibanjski pokolj nije bilo nikakvog povoda: nisu mu prethodili nikakvi lokalni incidenti.
Masovno ubijanje nije se moglo objašnjavati "odmazdom" kao u Gudovcu i nije bilo svirepog ubojstva hrvatske obitelji ni insceniranog suđenja kao u Blagaju. "Iz čista mira" - reklo bi se narodski što je vrlo jak dokaz da su namjere prvenstveno bile genocidne.
Svi relevantni izvori jednoglasni su tvrdnji da je ideja o svibanjskom pokolju Srba u Glini potekla od dr. Mirka Puka. Godine 1932, na samome početku formiranja ustaškog pokreta, dr. Mirko Puk već je okupio oko 20 do 30 pristalica koje su Glinjani nazivali "frankovcima" ilo "pravašima", a zapravo su bili već tada dobro organizovano jezgro budućih tragičnih raspleta. U predratnim tridesetim godinama dr. Puk je u Glini bio na glasu kao čovek najtvrdokornije netolerancije. Na ulici je uskraćivao pozdrav srpskim susedima, a i viđenijim Hrvatima za koje se znalo da prijateljuju ili poslovno sarađuju sa Srbima. Sve do aprila 1941. njegova proustaška grupa brojčano nije mnogo narasla, nikad više od pedesetak aktivnih pristalica, ali zahvaljujući gorljivoj upornosti i energičnosti Pukova vodstva grupa je bila vrlo aktivna, u nekim situacijama i utjecajna, po neki izvorima i "jedno od najznačajnijih žarišta ustaškog pokreta".
U ključnim danima početkom april 1941. glavni centar iz kojeg je ustaško vodstvo u zemlji koordiniralo pripreme za preuzimanje vlasti i održavalo svoje dogovore s nemačkim agentima Maletkeom i Veesenmayerom bila je garsonijera dr. Mirka Puka u Zagrebu, u Napretkovoj palati, Gajeva 8. U prvim danima NDH dr. Puk je potpredsednik privremenog Hrvatskog državnog vodstva, a od 16. travnja ministar je pravosuđa u prvoj vladi NDH. Kao autor ekstremno drastičnih zakona o sudovima brzo je stekao glas najtvrđeg zagovornika političkog terora. Kanonik dr. Augustin Juretić tako kaže: “Najveći krvnički inicijator je Puk, za njime Budak, a izvršilac je Eugen Kvaternik.”
Pripreme za pokolj
8. maja 1941. dr. Puk je bio u Glini radi nekih tajnih dogovora, o kojima nema pouzdanih podataka. Sigurno je samo da je već u subotu 10. juna, verojatno u prolazu iz Blagaja za Zagreb, u Glini bio Ivica Šarić, Didin verzirani specijalista za takvu vrstu akcija. Bio je najavljen u subotu ujutro telegramom iz Zagreba kojim je glinski Ustaški stan obavešten da im prema prethodnom dogovoru stiže “opunomoćenik iz Zagreba”. S uskim krugom lokalnog ustaškog vodstva Šarić je u uredu upravnika bolnice Vilima Klobučara održao sastanak s kojeg je ponešto “procurilo”, pa se približno može rekonstruirati. Bez mnogo rasprave odlučeno je da se sastavi popis svih glinskih Srba u dobi od 16 do 60 po kojem će se popisu vršiti hapšenja. Rasprava se razvukla tek kad je Ivica Šarić zatražio da se u toj listi izdvoje imena onih koje poslije uhićenja treba odmah ubiti jer su se u bivšoj državi isticali kao zatiratelji hrvatstva. Dr. Rebok uz podršku nekolicine prisutnih, zastupao je mišljenje da se o tome nebi, smjelo odlučivati bez suda. Na sastanku su najžustriji bili Nikica Vidaković, tabornik gradske ustaške organizacije i Josip Misson, lokalni trgovac. Njih su dvojica, nakon dugih natezanje oko sastavljanja liste za odstrel predložili da nikakve liste nema smisla jer ih treba poubijati sve, naprosto sve koji budu uapšeni. Ivica Šarić, u svojstvu opunomoćenika iz Zagreba, svesrdno je podržavao takvo mišljenje.
Početak hapšenja
U nedelju 11. maja oko 5 sati poslijepodne iz Zagreba su u Glinu stigla dva autobusa s približno pedeset dobro naoružanih ustaša, većinom povratnika, pripadnika Poglavnikove telesne bojne, u maslinasto-žutim uniformama donesenima iz emigracije. Zaustavili su se kod stolara Mate Vidakovića, prvoga ustaškog gradonačelnika Gline, čija je kuća uoči rata i u prvim danima NDH bila glavno sastajalište glinskih ustaša. Neki od pridošlih “žutih” otišli su u lokalni Ustaški stan, smješten pored hotela “Kasina”, a neki su se pridružili domaćim ustašama u Muretićevoj gostionici. Pričalo se da su ti ustaški povratnici u gostionici međusobno znali izmeniti i poneku rečenicu na italijanskom - možda da jedan drugome saopštee kakvu poverljivost, a možda tek da se naprave važni.
Navečer, 11. maja, čim se zgusnuo mrak, počela su hapšenja. Prema pripremljenom popisu jedan domaći ustaša predvodio je po dvojicu ustaških povratnika od kuće do kuće glinskih Srba. Ustaški povratnici grubo su upadali u stanove i odvodili sve muško starije od 16 godina. Uhapšenima se govorilo da ponesu što manje stvari, jer će odmah posle saslušanja biti pušteni kućama. Većina je pristajala bez protesta i otpora; ljudi su bili uvereni da im se ništa ne može dogoditi. Iz nekih kuća ipak se čuo plač, preklinjanje i zapomaganje ukućana.
Ulična rasveta bila je pogašena, Glina je bila u mraku. Ustaše su požurivali uhapšene, nastojeći da se sva hapšenja obave pre jutra. Pekaru Iliji Letiću nisu dali da se mirno obuče, morao je navući odelo preko pidžame; protestvovao je, u prepirci odbijao poći od kuće, pa je bio ubijen na kućnome pragu. Odmah su ubijeni i njegov sin, 16-godišnji Dušan, i šegrti Rade i Slavko koji su pokušali pomoći Iliji - i sve to pred očima Ilijine žene Marije, njihovih dve kćeri i 7-godišnjeg sina Đorđa.
Sudija Stjepan Detoni, Hrvat, protestvovao je kod ustaša koji su odvodili njegovog stanodavca dr. Gajića, Srbina, pa je zato i Detoni, zajedno s Gajićem, morao u zatvor. Do jutra svi su ugurani u maleni zatvorski odel u zgradi bivše žandarmerije. U tesnim ćelijama, po uskim hodnici i malenom dvorištu, pod jakom ustaškom stražom, tavorili su zbijeni glinski Srbi – prema jednom izveštaju njih 373. S njima je bilo i nekoliko Hrvata kao što je bio električar Ante Šešerin – budući partizanski odbornik glinskog okruga, Miroslav Štimac i drugi – koji su protekle noći pokušali zaštiti svoje susjede i negodovali zbog njihova hapšenja. Nakon jutarnje prozivke ti su Hrvati puštani kućama, a svi su Srbi zadržani u zatvoru. Oko podneva smeli su primiti hranu koja im je bila donesena iz njihovih domova, ali nikoga od svojih vidjeli nisu, nikakvi posjeti ni govori nisu bili dozvoljeni. Proveli su dan u mučnoj neizvjesnosti, sve više sluteći zlo.
Pokolj kod sela Prekope
Oko pola noći počeli su ih vezati, dvojicu po dvojicu, i ukrcavati na dva kamiona, po dvadesetak čvrsto vezanih uhićenika s nekoliko ustaških stražara na svaki kamion. Nakon kakvih pola sata kamioni bi se vraćali po novu grupu zatočenika.
Sve je to potanko ispričao Nikica Samardžija, snažni mladić, sportaš, jedini od svih tri stotine i više Srba koji je živ dočekao sledeći dan. Vezanu i zbijeni na platformama kamiona, prekriveni ceradama zatočenici nisu znali kamo ih voze. Kad su ih ubrzo iskrcali na jednoj pohani, Nikica Samardžija je prepoznao obalu reke Gline pozadi sela Prekope oko 6 km udaljenu od grada. Ustaše su ih vodili prema velikoj i dugačkoj jami koju su seljaci iz okolnih hrvatskih sela morali iskopati i o tome šutjeti pod prijetnjom najstrože kazne, smrtne. Neki ipak nisu šuteli, ni tada ni posle; nisu šutjeli ni neki od mobilizovanih hrvatskih seljaka koji su celu noć sa 12. na 13. jula morali naokolo stražariti i zavera šutnje nije se mogla održati.
Nad jamom su ubijali ustaški povratnici. K jami su zatočenike također dovodili ustaški povratnici, uz pomoć ponekog od domaćih ustaša. Ubijalo se uglavnom vatrenim oružjem. Petar Erent, seljak iz Prekope, i Joso Šešerin, mlinar iz Jukinca (brat već spomenutog Glinjanina Ante Šešerina), natjerani su da s većom grupom svojih suseljana ujutro 13. maja vapnom polevaju i zemljom zatrpavaju jamu s leševima. Svedočili su kako je Nikica Vidaković, ustaški tabornik, sin ustaškog gradonačelnika Mate Vidakovića, revolvera pucao u čelo onima koji su u jami ili kraj nje još davali znakove života.
Broj žrtava
U aprilu 1941. u Glini je bilo između 450 i 500 Glinjana muškog spola i srpske nacionalnosti, u dobi od 16 do 60 godina. U noći sa 12. na 13. maja ubijeni su svi, doslovce svi, koji su prethodne noći bili zatečeni u svojim kućama u Glini, izuzev Nikice Samardžije, koji je pobegao sa stratišta. lpak, barem tridesetak glinskih Srba preživelo je tu noć jer su bili na vreme upozoreni i nekamo se sklonili ill su pobjegli i dobro se sakrili kad su ustaške patrole lupale na vratima i stvarale buku po ulici. Popis Srba Gline i okolice pobijenih u proleće 1941. objavljen u Ljetopisu Prosvjete sadrži 391 imena i prezimena, nadopunjen nekim osnovnim podacima o gotovo svakoj žrtvi.
NE PROPUSTITE
Stepinčevo pismo Paveliću
U sredu, 14. maja, glinski župnik Franjo Žužek hitnom je porukom obavestio nadbiskupa Stepinca o masovnom ubistvu koje se pre dve noći desilo u njegovoj župi. A prema Sećanima dr. Reboka poruku Stepincu je poslao on. Glinski zločin je bio prvi zbog kojeg se odlučio pismom požaliti osobno poglavniku Paveliću. Istoga dana, 14 . jula, Pavelić je na stolu imao nadbiskupovo pismo:
Ovaj čas primio sam vest, da su ustaše u Glini postreljali bez suda i istrage 260 Srba. Ja znam, da su Srbi počinili teških zločina u našoj domovini u ovih dvadeset godina vladanja. Ali smatram ipak svojom biskupskom dužnošću, da podignem glas i kaže, da ovo po katoličkom moralu nije dozvoljeno, pa Vas molim, da poduzmete najhitnije mjere, na celom teritoriju Nezavisne Države Hrvatske, da se ne ubije nijedan Srbin, ako mu se ne dokaže krivnja radi koje je zaslužio smrt. Inače mi ne možemo računati na blagoslov neba, bez kojeg moramo propasti. Nadam se da mi nećete zamjeriti ovu otvorenu riječ. Sa odličnim štovanjem.
Iako je to bio dopis upućen direktno vrhu režima, za njega javnost nije znala.
NE PROPUSTITE
Poseta doglavnika Mile Budaka Glini
Mirko Puk je u subotu 28. maja 1941. posetio Glinu u pratnji Doglavnika dr. Mile Budaka, ministra nastave u Vladi NDH. O tome su pisale Hrvatske novine - “Gospoda ministri
prisustvovali su u nedelju sv. Misi u 9 sati, a poslije su se zadržali pred crkvom u nevezanom i srdačnom razgovoru sa građanima Gline.” Potom se probrano društvo okupilo kod tasta dr. Puka, o čemu je memoarski zapis ostavio dr. Juraj Rebok. U opuštenoj atmosferi, koja se odvijala u znaku silnih uspeha nemačke vojske u prvoj nedelji nakon napada na Sovjetski Savez, razgovaralo se i o metodama rešavanja “srpskog pitanja” u NDH.
Tako je dr. Rebok, navodno, u maloj polemici s dr. Budakom rekao da se “nigde na svetu nije rešilo pitanja manjina klanjem”, pa je naveo primer neke Srpkinje koja ga je neki dan u ordinaciji pitala: “Što se misli s nama i što se traži od nas, g. doktore? Da pređemo na katolicizam? Mi ćemo preći. Ja, istina, neću biti ne znam kakova Hrvatica, ali moj sin može biti dobar Hrvat.” Impliciranom sugestijom dr. Budak očito nije bio zadovoljan:
-Ne znam da li ćemo imati vremena. Ja sam ipak najsigurniji kad su oni pod zemljom -
Uvod u još svirepiji zločin
Ničim izazvani teški zločin nad glinskim Srbima dugotrajno je potresao Glinu, tim više jer se posle nepuna tri meseca ponovio na način još svirepiji: više stotina iz okoline Vrginmosta i Topuskog dovabljeno je u pravoslavnu crkvu u Glini, obmanuti da će tu bili konvertirani na katoličanstvo, a onda su svi osim jednog poubijani, uglavnom hladnim oružjem.
(Glas javnosti/Vijesnikov kalendar)
SKINI APLIKACIJU
