Privatni muzeji osvajaju publiku, dok druge zbirke sakupljaju prašinu zbog nebrige države
Autor: Glas javnosti
Privatni muzeji neke sadržaje mogu da prikažu na drugačiji način od institucija koje su ograničene državnom politikom i finansiranjem. Ali, širom Srbije ima vrednih privatnih zbirki koje sakupljaju prašinu, daleko od očiju javnosti, zato što nadležni nisu zainteresovani da se ovaj deo kulturne i turističke ponude unapredi, tvrde za magazin Biznis i finansije upućeni u ovo tržište.
Muzeji slatkiša, video-igrica, paranormalnog, sladoleda, čokolade, samo su neki od turističkih atrakcija koje su se poslednjih godina pojavile u Beogradu. Osnovali su ih entuzijasti, sa željom da predstave svoje privatne zbirke čije eksponate su godinama sakupljali, ali i pojedinci koji su u ovom poslu videli priliku za zaradu. Neki od njih imaju na hiljade eksponata, a drugi tek nekoliko desetina, ali posetioce ne privlače samo zbirke, već i priča koja ih prati.
Pod formom privatnih muzeja, piše magazin Biznis i finansije – većinom posluju udruženja građana, fondacije ili preduzetnici, a nijedan od ovih prostora nije zvanično registrovan kao kulturna institucija po svim pravilima koja su propisali u Ministarstvu kulture. Pokazalo se, međutim, da i oni prostori koji nemaju naročit kulturni značaj, mogu biti privlačni za turiste.
Prema poslednjim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, 2023. godine u Srbiji je bilo 148 muzeja, od kojih je 135 otvoreno za javnost, a posetilo ih je 2,3 miliona ljudi. Od 2011. otvoreno je 11 novih muzeja, a u zvaničnim podacima ima šest privatnih izložbenih galerija. Osnivanje muzeja regulišu odredbe Zakona o kulturnim dobrima, Zakona o kulturi i Pravilnik o bližim uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti ustanova zaštite kulturnih dobara.
Oni koji su odlučili da svoje zbirke predstave javnosti kažu da je procedura komplikovana i da je teško ispuniti uslove, ali da im, za sada, niko ne brani da koriste reč „muzej“ u nazivu svojih firmi.
Nenad Radulović, vlasnik Muzeja čokolade objašnjava da su oni registrovani kao udruženje građana, imaju četiri kustosa i svi su završili ili književnost ili istoriju umetnosti.
Muzej čokolade je jedan od retkih izložbenih prostora u Beogradu ispred kojeg se formira red, a termin za posetu se zakazuje unapred. Osim razgledanja eksponata, posetioci mogu da se upoznaju sa istorijom i zanimljivostima u svetu čokolade, a tolikom interesovanju za ovaj muzej je doprinela i njegova lokacija u blizini Kalemegdana i Beogradskog zoološkog vrta.
Radulović smatra da moraju da postoje neka pravila ko i pod kojim uslovima može da otvori muzej, kako bi se sačuvao ugled takvih institucija.
„Mnogi misle da je dovoljno da otvore dve sobe, da u njima nešto izlože i stave tablu da je to muzej, kao da se bave trgovinom. Mi smo naš naziv zaštitili u Zavodu za intetelektualnu svojinu. Za nas ovo nije samo posao, već i način da doprinesemo kulturi, da naši posetioci nauče nešto vredno, posebno oni najmlađi“, ističe Radulović.
Kada je u pitanju zarada, vlasnik muzeja kaže da imaju dovoljno za plate, da se niko neće obogatiti, ali da on i zaposleni uživaju dok rade. Osim individualnih i grupnih poseta, organizuju i radionice na kojima posetioci mogu da se oprobaju u pravljenju čokolade, što se pokazalo kao odličan potez.
Predsednik fondacije Balkankult Dimitrije Vujadinović, koji se godinama bavi problematikom privatnih muzeja, kaže za B&F da je privatnim kolekcionarima teško da ispune zakonske uslove.
„Da biste registrovali muzej zvanično, morate da imate depo i određeni broj službenika. Možete i da radite izložbenu delatnost, a da se registrujete u Agenciji za privredne registre kao fondacija ili udruženje građana. Jedan od takvih primera je i Muzej hleba Jeremija u Pećincima, koji je registrovan kao fondacija, dok je Muzej pčelarstva u Sremskim Karlovcima udruženje“, objašnjava Vujadinović.
On napominje da je za većinu kolekcionara koji bi hteli svoju kolekciju da stave na uvid javnosti, najveći problem prostor, koji bi zadovoljavao izlagačke uslove. To je i najveći finansijski trošak.
„Zanimljivih i vrednih zbirki ima na desetine u Srbiji i šteta je da na njih pada prašina. Ekonomska analiza koju smo radili pokazala je da bi oni mogli da se samofinansiraju. To ne bi bio trošak za budžet lokalne zajednice, mogli bi da konkurišu za projekte. Pošto oni doprinose lokalnoj kulturi, mnogi od njih imaju edukativnu ulogu i mogla bi da ih posećuju deca“, predlaže Vujadinović.
On smatra da bi ovi izložbeni prostori, bez obzira kako se registrovali, mogli da budu i dobar porodični posao i podseća da je u Finskoj čak 40 odsto muzeja u privatnom vlasništvu.
„Jedna od vrednijih je zbirka u Sremskoj Kamenici koja sadrži na desetine hiljada dečijih igračaka, ali nije izložena zbog nedostatka prostora. Tu su i kolekcionari starih zanata – kovačkog oruđa, starih satova, koje čuvaju naslednici starih majstora. Mnogi stoje u budžacima i trunu, a bili bi edukativni i turistički zanimljivi“, uveren je Vujadinović.
U Beogradu je, zbog broja stanovnika i poseta turista, sve to lakše organizovati, pa i zaraditi od ulaznica, ali sagovornik B&F-a tvrdi da bi ove zbirke imale svoju publiku i u unutrašnjosti, samo da im treba dati šansu da pokažu šta imaju.
„Mnogi su zaljubljenici u razne retke predmete i imaju vredne zbirke, ali nije dovoljno samo to poslagati, već je važno i muzeološki predstaviti zbirku da bi bila atraktivna. Postoje studenti i profesori koji su spremni da pomognu da se izložbeno predstave te kolekcije, ali nismo naišli na razumevanje nadležnih. Imamo spisak više od 100 kolekcionara, ali nije bilo zainteresovanih u Ministarstvu kulture, ni lokalne zajednice“, žali se Vujadinović.
Da u resornom ministarstvu ovu temu ne smatraju značajnom, potvrdili su i time što nisu imali vremena da odgovore na pitanja B&F-a.
Glavni grad ima desetak privatnih muzeja, a Aleksandra Mikata iz Turističke organizacije Beograda kaže da je jedan od najpoznatijih Muzej iluzija, koji je posećeniji od većine državnih muzeja.
„Ako su državni muzeji kost, onda su privatni muzeji meso, jer oni mogu na drugačiji način da pokažu nešto, što državni muzej koji je ograničen i državnom politikom i finansiranjem, ne može da predstavi. Kolekcionari u mnogim gradovima u svetu, otvaranjem svojih zbirki za javnost proširuju turističku ponudu“, ukazuje Mikata.
Muzeji u Beogradu lakše obezbeđuju posetioce upravo zbog stranaca, ali Mikata ističe da i u manjim mestima, poput Sremskih Karlovaca ili Novog Bečeja, ima kolekcionara čije zbirke zavređuju pažnju.
„Muzej paranormalnog je izuzetno zanimljiv i svakog vikenda ima radionice za decu, škole crtanja, kao i noćne horor ture. Zanimljivo je da sve to rade kroz etnologiju i da poštuju srpsku tradiciju, a ne čine to samo kroz masovnu kulturu. Muzej knjige Adligat, iako se nalazi na Banjici, izuzetno je popularan, pre svega jer se tu nalazi dvadesetak privatnih legata koje su ostavili poznati pisci. Ne treba zaboraviti da je i Dom Jevrema Grujića, takođe privatna institucija, vrlo aktivna i zanimljiva i da na način koji je mnogo prijemčiviji novim generacijama predstavlja kulturno-istorijsko nasleđe, pre svega Beograda“, navodi Mikata.
Ona smatra da je važno da se na pravi način predstavi nešto što može da privuče publiku i ukazuje da su vlasnici privatnih zbirki primorani da se bore za posetioce zanimljivim postavkama i promocijom na društvenim mrežama, za razliku od državnih koji su na budžetu.
„Takvi prostori značajni su za turističku ponudu, naročito u malim sredinama. Dovoljno je zanimljivo da je u nekoj kući spavao Tolstojev unuk, kao što je to u Novom Bečeju. Posetioce ne privlače samo umetnost ili vredne kolekcionarske zbirke, mogu da ih zainteresuju, na primer, i zanimljive bašte, poput kolekcije kaktusa. Najveći fikus na Balkanu je postao turistička atrakcija Čačka, iako gradski muzej čuva zlatne pčele, ali to retko ko zna. Ako je fikus razlog da turisti dođu da vide grad, to je odlično“, smatra Aleksandra Mikata.
Glas Javnosti/ N01S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
