Glas Javnosti

PITANJE ZA NASTAVNIKE: DOKLE ĆE NAŠI ĐACI IMATI EVALUACIJU PREMA KURIKULUMU ZA SVOJ PORTFOLIO U BILINGVALNOM ODELJENJU?

Društvo
Autor: Glas Javnosti

Ovaj apsurdni naslov je svakako karikiran, ali nemojte misliti da neke od ovih rogobatnih tuđica naši prosvetni radnici ne koriste u međusobnoj kominikaciji, pa i sa roditeljima i učenicama kao da je to normalno, a znaju da nije.

Baš od prosvetnih radnika očekujemo da nam budu prvi filter i brana od ovakvog pomodarskog novojezika ne samo u školstvu, već da njihovi alarmi bude i kolege iz ostalih delatnosti, ne samo kao nepotrebnu, već vrlo ružnu i štetnu naviku.

Činjenica je da su i sami prosvetni radnici žrtve državne birokratije, jer su zasuti preobimnom  adminstracijom koja im prosto jede vreme i energiju za kreativni rad u učionici, ali svakako  moraju da sami prestanu ( čitaj: bojkotuju!) da svoj nastavni program zovu kurikulum, ocenjivanje - evaluacija, pripremu za čas - scenario, potvrdu ličnosti - autentikacija, radovi učenika - portfolio, dvojezična odeljenja - bilingvalna, procenu rada škole - eksterna  evaluacija… Ima toga još, na žalost, ovo su samo najčešće tuđice koje se svakodnevno koriste u  našoj prosveti.

Ove rogobatne tuđice, većinom iz engleskog jezika, nastavnicima stižu iz materijala i upitnika državne admistracije, školskih uprava, poziva na seminare…

Za sagovornika, namerno, biramo Mariju Stošić, profesora razredne nastave - pedagoškog savetnika iz Kraljeva, koja važi za jednog od najpoznatijih naših edukatora(?), pardon, vaspitača i predavača koja vredno prati razvoj novih pravaca u razvoju nastave.  

-Prvo bih se poslužila citatom, da otklonim sve dileme šta mislim o tome: “Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio“, napisano je u Zaveštanju o jeziku Stefana Nemanje. U srpskom jeziku postoje reči za skoro svaki pojam, ali u praksi sve češće susrećemo tuđice koje se prisvajaju i odomaćuju u svakoj profesiji. I umesto razvoja srpskog jezika, šta mi tačno dobijamo...

U školama, obrazovno-vaspitnim institucijama, nameću se termini u upotrebi, najčešće iz engleskog jezika, koji u većini slučajeva ne definišu nov pojam, već zamenjuju postojeći termin iz srpskog jezika. Monitoring, edukacija, adaptacija, evaluacija, repeticija, kompetecija, autentikacija, moderacija... su tek neki od termina sa kojima se susrećemo. Pripremni deo časa postao je preparatorni, uvodni deo introduktivni, a završni finalni deo časa, dok se u smislu organizacije nastavnog časa sada susrećemo sa dizajnom i dizajniranjem istog, -objašnjava kraljevačka učiteljica Marija Stošić, pa navodi kako se obraća roditeljima i učenicima…

-U razgovoru sa roditeljima, koji jesu naši saradnici, korišćenje takve terminologije, ne vodi razumevanju i saradnji koja nam obezbeđuje kvalitet u procesu nastave i učenja. Još bitnije, u razgovoru sa učenicima, povratna informacija , a neki je zovu - fidbek, koju im dajemo, jako je bitno da njima bude jasna i razumljiva, a s korišćenjem tih „savremenih“ termina pitanje

je koliko im možemo obezbediti to razumevanje, - nastavlja Marija Stošić, a onda se neumitno vraća na problem preobimne administracije u školama: 

-Profesija nastavnik obezbeđena je na visokoškolskim ustanovama, a kasnije i kroz sticanje licence za rad, ali i stalno učenje i usavršavanje nastavnika, da je suvišno govoriti o njihovoj sposobnosti za obrazovanje i vaspitanje drugoga, a u našem slučaju dece na školovanju. I tražiti od nastavnika toliku administraciju, kao da je i sam đak koji time tek treba ovladavati. Primera radi, ukoliko je potrebno sprovesti disciplinske mere, nastavnik mora imati značajnu pedagošku dokumentaciju o učeniku. Njemu se dakle neće i ne može verovati na reč, ukoliko sve to nije prethodno „evidentirao“. I uopšteno, sve što radi, nastavnik mora zapisivati. I onda se postavljaju  pitanja - kud se dede profesionalni ugled i dostojanstvo nastavnika i kako reč učenika i roditelja postade važnija u pogledu obrazovanja i vaspitanja mladih školskog uzrasta, - pita se Marija  Stošić, ali za kraj vraća loptu u dvorište iz koga smo krenuli…

-I kada već govorimo o srpskom jeziku, morala bih da pridodam još jednu pojavu, koja me lično podjednako zabrinjava. Reč je o tim skraćenicima, koje ne samo da koriste mladi na školovanju, već i stariji u svom svakodnevnom obraćanju. Pre par dana dobila sam poruku od svog prijatelja u tridesetim godinama: „VRV“, da sam ostala sa pitanjem, zbog čega mi stariji sve te „inovacije“ u srpskom jeziku prihvatamo i koristimo u obraćanju sa drugima, kad smo mi uzor našim mladima i oni koji im obezbeđuju put u budućnost, a u kojoj treba da postoji i bude održana srpska kultura, jezik i tradicija, - zaključuje Marija Stošić, profesor razredne nastave - pedagoški savetnik iz Kraljeva, u razgovoru za Glas javnosti.

(Glas javnosti)

 

 

 

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP