– Oni su svojevrsna duhovna veza, duhovna spona sa Bogom našim ka kojem svi težimo, a spona su i veza upravo zbog toga što su svojim životom, svojim životnim stavom, postali sveti sasud Božji do te mere osvećen da se blagodat Božja u njima i kroz njih projavljuje i destvuje u odnosu na sve one koji im se obraćaju. Međutim, svetitelji Božji koliko god da su spona i naša duhovna veza, ona su i naša obaveza. Oni nas obavezuju, upravo činjenicom da se njima obraćamo, i na to da se koliko god možemo sobom i svojim životom svakodnevno ugledamo na njih, idemo njihovim stazama i njihovim stopama. Upravo to znači i naša vera – napisao je patrijarh.
On je dodao da se mi često verom ponosimo, jer imamo čistu, istinsku, jevanđeljsku, pravoslavnu veru.
– I u redu je da smo blagodarni Bogu zbog toga što nam je dao istiniti i pravi put, pravu veru. U redu je da se radujemo zbog toga. Međutim, to ni u kom slučaju ne treba da bude povod za preuznošenje, da bude izraz onoga što je prethodi svakom padu, svakom grehu, otuđenju od Boga. To što nam je Gospod dao pravu veru ne treba da bude povod za preuznošenje, za gordost, nego upravo to što smo dobili verom kao dar od Boga – to nas obavezuje. Obavezuje nas sam Gospod svojim rečima da ono što je cilj i smisao našega života, da ono što iznad svega i posle svega ostaje, jeste ljubav. Gospod izriče zapovest kao poziv. On zapoveda da ljubite jedni druge. Ljubav podrazumeva darivanje, žrtvu. LJubav podrazumeva samoposmatranje.
Ljubav podrazumeva – da bi bila moguća u praksi i realizovam – samokontrolu, samoograničenje. Šta to mi ograničavamo, šta treba da kontrolišemo u sebi i na sebi? Upravo ono što smo malopre pomenuli: preuznošenje nad drugima. Treba da kontrolišemo svoj egoizam, da ograničavamo strasti u sebi, da obuzdavamo samoljublje, da obuzdavamo potrebu da se sve podredi nama, našoj ostrašćenoj volji – poručio je patrijarh Porfirije.