OVO JE ISTINA O ZLOČINIMA NASERA ORIĆA: HASAN IZ SREBRENICE TVRDI: 'Da nisu naši POBILI decu i žene u KRAVICI i SKELANIMA, ne bi se desila ni SREBRENICA'!
Autor: Glas javnosti
Mnogi Bošnjaci bili su žrtve pripadnika svog naroda i pretrpeli su stravična zlostavljanja od Nasera Orića i 28. divizije tzv. Armije BiH. Jedni su bili mučeni, dok su drugi životom platili to što nisu želeli da ubijaju komšije Srbe.
Pojedini su stradali i zato što su bili u mešovitim brakovima sa pripadnicima(ama) srpske nacionalnosti.
Ministar policije Republike Srpske Dragan Lukač izjavio je da je Okružnom tužilaštvu u Bijeljini dostavljen izveštaj o zločinima Nasera Orića nad Bošnjacima, a na više od 100 strana dokumentovana su ubistva, silovanja, pljačke, nedozvoljena trgovina humanitarnom pomoći. Osim Orića, na spisku osumnjičenih za ubistva muslimana Srebrenice još su i Suljo Hasanović, Hakija Meholjić, Hamdija Fejzić...
Naseru Oriću, kao vođi organizovane grupe od najmanje 20 saučesnika, na teret se stavljaju ubistva srebreničkih muslimana, pomaganje ubicama ili prikrivanje tih ubistava, prenosi RTRS.
-Po njegovom naređenju je izvrššeno ubistvo jednog oficira JNA bošnjačke nacionalnosti koji je došao u Srebrenicu i stavio se njima na raspolaganje, ali prema nekim istragama i izjavama svedoka, on je bio neka konkurencija koju je Naser Orić hteo da eliminiše, dodaje Lukač.
Pod optužbom da sarađuje sa Srbima i da je poslat kao hrvatski špijun, u Kamenici nadomak Konjević polja, uhapšen je i kamenovan u novembru 1992. godine. Tada su Orićeve snage zarobile pa likvdirale i mladu medicinsku sestru Fuadu Omerović, koja je bila u poodmakloj trudnoći a bila je neposredni svedok tog zločina. Njeno telo još nije pronađeno. Neki Bošnjaci su nakon rata svedočili o Orićevim zločinima, kao i o monstruoznosti muslimanskih vojnika nad Srbima i poštenim Muslimanima. Procenjuje se da je u Srebrenici ubijeno 40 muslimanskih civila, a poslednji izvori govore i o više stotina Bošnjaka likvidiranih od strane 28. divizije tzv. Armije BiH.
Dosta je onih koji su osudili zločine bošnjačke vojske nad Srbima u Srebrenici i koji su o krvavim pohodima na srpska sela i svedočili. U selu Cerska u maju 1992. formiran je logor za Srbe gde su vršena silovanja, stravična mučenja i likvidacije zarobljenih srpskih civila.Prema podacima Centra za demokratiju i tranzicionu pravdu, logor "Štala" je formiran krajem maja 1992. godine u zaseoku Rovaši. Međutim, poznato je da je u tom logoru zarobljen i veći broj Bošnjaka koji su danonoćno mučeni i zlostavljani samo zato što su odbili da obuku uniforme tzv. Armije BiH i ubijaju komšije Srbe. Zbog toga su robijali danima i mesecima trpeći strašne zulume od svojih sunarodnika.
U Cerskoj, tačnije u Moćešima živela je i Saha Čohadarević, Bošnjakinja koja je baš ovde provela čitav rat. Njena izjava / ispovest objavljena u knjizi "Srebrenica - velika obmana".
"Rođena sam u Konjević Polju. U Moćešu, odnosno Cerskoj, me je i zatekao rat u bivšoj BiH. Ovde sam ostala sve do 12. marta 1993. godine, kada je muslimansko stanovništvo sa područja Cerske i drugih okolnih muslimanskih naselja bilo prinuđeno, pred ofanzivom Vojske Republike Srpske, da se evakuiše i ode u Srebrenicu. Za ovo vreme znam da je glavni komandnat oružanih muslimanskih jedinica na području Cerske bio Salihović Šemsudin, a jednom od većih jedinica komandovao je Mustafić Fikret iz Moćeša. Ove oružane mislimanske jedinice su, kako sam čula, organizovale napade na srpska naselja na tom području i to na Šadiće, Rogosiju, Vandziće, Metaljku i Kravice. Moguće da je bilo napada i na druga srpska sela, ali se trenutno ne mogu sjetiti. Poznato mi je da je jedna od većih borbi vođena i na mestu zvanom Grobić. Lično mi je poznato da su posle napada vršene pljačke iz srpskih sela, konkretno iz sela Kravice. Takođe mi je poznato da je u Cerskoj odnosno u Kurtićima bio i zatvor za Srbe, u kome je bilo 10 zarobljenih Srba muškaraca i dve zarobljene žene Srpkinje, ali ja njihova imena ne znam, niti odakle su. Ovi zarobljenici iz Cerske prebačeni su u Srebrenicu, neposredno pred pad Cerske.
Zatvor se nalazio u štali Muje Kurtića, ćija je ćerka Fatima bila moja jetrva i od nje sam čula da su ovi zatvorenici bili tučeni i maltretirani od stražara i drugih, čija imena mi nisu poznata.Poznato mi je da je prilikom napada muslimanskih oružanih snaga iz Cerske na Rogosiju jednom od jedinica komandovao Mustfuć Fikret i prilikom ovog napada poginuo je i moj dever Zaim Krdžić. Posle ovog napada pričalo se da je ubijeno oko 80 srpskih vojnika, ali se nije govorilo o tome šta se dešavalo sa zarobljenim i ranjenim srpskim vojnicima. Početkom rata, a koliko se sećam krajem aprila 1992. godine, čula sam da su muslimanske oružane jedinice u Konjević Polju organizovale napad na kolonu kamiona koja se kretala u pravcu Milića. Nije mi poznato koliko je tu bilo ubijeno civila u koloni kamiona, a čula sam da su organizatori napada bili Osmanović Azir i Osmanović Hasim zvani «Kobra», oba iz Konjević Polja. Zajedno sa civilnim stanovništvom sa područja Cerske u Srebrenicu su se 12. marta 1993. godine evakuisale i muslimanske oružane jedinice koje su predvodili
407 komandant Prvog ceranskog odreda Salihović Šemsudin i Mustafić Fikret. Ubrzo po dolasku u Srebrenicu Fikret Mustafić je otišao u Tuzlu, a Salihović Šemsudin je ostao do kraja u Srebrenici, stavio se pod komandu Nasera Orića i zadržao svoju komandnu ulogu nad Prvim ceranskim odredom. Koliko je meni poznato po našem dolasku u Srebrenicu, muslimanske oružane jedinice nisu vršile napade na okolna naselja jer je bio prisutan UNPROFOR koji je držao kontrolu u Srebernici. Međutim, juna meseca 1995. godine čula sam da je Tursunović Zulfo sa svojom jedinicom otišao na područje Žepe i da je tamo izvršio zajedno sa jedinicom Avde Palića iz Žepe, napad na srpsko selo Višnjica. Po povratku jedinice Tursunovića u Srebrenicu čula sam da su oni u Višnjici ubili oko 40 srpskih civila i vojnika, a da je jedan muslimanski vojnik poginuo, a dvojica ranjeni. Ja sam sa mužem, svojim svekrvom i zaovom, u Srebernici bila smeštena u jednoj staroj kući i Ulici Reufa Selmanagića «Crnog», u kojoj su se nalazile smeštene još tri porodice. Ja sam se bavila kućnim poslovima, a moj muž je bio angažovan na stazama na terenu, ali nije učestvovao ni u jednoj akciji. Poznato mi je da je u Srebrenici glavna ličnost po svim pitanjima bio Naser Orić. Načelnik policije bio je Hakija Meholjić. Uz Nasera najznačjnije uloge imali su Zulfo Tursunović iz Sućeske, zatim lica kojima imena i prezimena ne znam, a poznata su pod nadimcima «Miš», «Mandža Crni», «Kemo» iz Pala i njegov brat «Refo».
«Miš» je bio poznat po tome što je u Srebrenici silovao i maltretirao žene, a u akcijama prilikom napada na srpska sela, da je klao zarobljene srpske civile i vojnike Za «Kemu» se slično pričalo, s tim što je on bio poznatiji po tome da je masakrirao zarobljene srpske civile i vojnike prilikom izvođenja akcija. Isto se može reči i za «Mandžu Crnog» i Keminog brata Refu. Takođe, oni su bili poznati i po tome što su mučili i fizički zlostavljali zarobljene Srbe u zatvorima u Srebrenici. Oni su takođe bili surovi i prema musliamanskom stanovništvu u Srebrenici, a streljali su jedan broj onih koji nisu hteli da se povinuju njihovoj volji, a poznat mi je slučaj da su streljali nekog Rizvanovića iz sela Glogove. Naser Orić je bio poznat i po tome što je odvodio devojke i žene iz Srebrenice po svom izboru i neke od njih silovao, a znam za slučaj jedne lepe devojke po imenu Zlata, iz Kamenice kod Zvornika, koju je silovao. Napred navedeni «Kemo» sa Pala je, koliko se sećam aprila mesaca 1993. godine, napustio Srebrenicu helikopterom prilikom evakuacije ranjenika u organizaciji UNPROFOR-a, za Tuzlu i više se nije vraćao. Po svojoj surovosti prilikom napada na srpska sela, zatim 408 prema zarobljenim Srbima, kao i prema muslimanskim izbeglicama u Srebrenici, bio je poznat i Zulfo Tursunović. On je tukao žene koje su izbegle u Srebrenicu, bacao ih iz kamiona i slično, a znam da je jednu ženu bacio sa kamiona i tom prilikom joj je polomljena kičma. U Srebrenici je bilo vrlo malo Srba, odnosno znam da je bilo četiri starije žene i jedan, koliko znam, poreklom Hrvat koji je radio u Crvenom krstu. Nije mi poznato u kakvim su uslovima oni živeli, međutim čula sam za slučaj kada je uhvaćen jedan ranjeni Srbin, dovezen u bolnici i u njoj je bio ubijen od strane jednog lica koje je poznato pod nadimkom «Kezo».
Čula sam da je u zatvorima u Srebrenici bilo zarobljenih Srba ali nešto bliže o tome nije mi poznato, izuzev da su oni bili tamo tučeni i maltretirani. Druge detalje o tome na znam, jer nama civilima u Srebrenici nije bio dozvoljen pristup u blizini zatvora. Govorilo se o tome da su Naser Orić i Zulfo Tursunović često obilazili ove zatvorenike i tamo ih verovatno tukli i maltretirali. Ne sećam se tačno datuma, ali verovatno je to bilo krajem maja ili početkom juna 1995. godine. Naser Orić je sa «Mišom» i još deset ljudi otišao u Žepu, a iz Žepe helikopterom u Tuzlu. Naser i «Miš» su ostali u Tuzli, u Srebrenicu se vratilo samo njih nekoliko iz njihove grupe.. Po odlasku Nasera u Srebrenici se, kao njegov zamenik, pojavio Ramiz iz Potočara, čije prezime ne znam, koji je preuzeo dotadašnju ulogu Nasera Orića u Srebrenici. Po odllasku Nasera Orića život u Srebrenici je tekao uobičajeno, izuzev, kao, što sam napred rekla, odlaska Zulfe Tursunovića sa svojom jedinicom u akciju i napad na srpsko selo Višnjicu. Inače, život u Srebrenici bio je veoma težak. Humanitarnu pomoć, koja je stizala u Srebrenicu, držali su pod kontrolom Naser Orić i njegovi ljudi. Oni su prehrambenu robu smeštali u magacine u Potočarima na Klisi, u Sućeskoj i u Petrićima.
NE PROPUSTITE
Ovu hranu nisu delili narodu, odnosno delili su minimalne količine - po kilogram brašna na nedelju dana po članu porodice, a ostalo su prodavali po veoma visokim cenama. Tako na primer, kilogram brašna prodavali su po 5 DEM, a kilogram soli je dostizao cenu i do 75 DEM. Zbog svega toga narod i vojska su gladovali i nezadovoljstvo je raslo sve više......." - ispričala je između ostalog ova čestita Bošnjakinja.
Nurif Memišević, skromni čovek iz sela Blječeva, jedan je od prvih ljudi koji je osudio zločine nad Srbima u Srebrenici i Bratuncu i prvi jasno i glasno progovorio o talasima nasilja koje su 1992. i 1993. sprovodile muslimanske snage pod komandom Nasera Orića i Ejuba Golića. Bošnjak po nacionalnosti, a musliman po veroispovesti, Nurif je na sve ljude gledao jednako. Po zanimanju je bio rudar, invalid rada, a sve do izbijanja ratnih sukoba primao je penziju. Njegovo svedočenje iz 1992. objavljeno je u knjizi "Hronika našeg groblja" autora Milivoja Ivaniševića i prenosimo ga u celosti.
Kako je sam ispričao čitav svoj život proveo je u rodnom selu Blječeva, u opštini Bratunac. Uvek je slovio za poštenog radnika i velikog domaćina, koji je imao dosta prijatelja i među Srbima i među muslimanima. Naročito se družio sa komšijama Srbima iz okolnih sela srpskih kao sto su Zagoni, Magašići, Ježestica, Hranča i šire.
- Ja sam gajio dobre komšijske odnose, te sam kod njih bio rado viđen gost u svakoj prilici, a i oni kod mene. To nikome nije smetalo niti mi je ko prebacivao za takve moje odnose sve do izbijanja ratnih sukoba. Ja nisam pripadnik ni jedne vojne formacije, a sve do sada sam živio u svom selu koje je pod kontrolom naših, muslimanskih snaga kao civil. - istakao je u svojoj ispovesti dobri i pošteni Nurif. Bio je civil, nije želeo da uzme oružje u ruke u puca po deci, ženama i ljudima sa kojima je odrastao i proveo najlepše dane mladosti. Zato mu je taj nametnuti rat i tako teško pao. Nurif je jasno istakao kako osuđuje svaki zločin i jednako žali za svakom žrtvom na obe strane, ma koje ona vere i nacije bila.
- U selu Blječeva sa zaseocima Mekotama i Čizmićima formirana je jača vojna jedinica. Pripadnici te jedinice su zajedno sa jedinicom iz Glogove, koju vodi Ejub Golić iz Glogove, učestvovali u svim napadima, paljevini srpskih sela Zagoni, Pajići, Hranča, Ježestica, Magašići, Kravica cijela, a pobili su i dosta naroda srpskog. Tako da ja za sve njih ne znam pojedinačno šta je ko uradio, ali za neke znam pa cu otvoreno reći, jer ja svaki zločin osuđujem. Reći ću pošteno pošto ste i vi prema meni pošteni i ovaj iskaz dajem u ime pravde, svojom voljom, pogotovo što nisam nateran. - rekao je jasno i glasno Nurif, ne želeći da bilo koga od zločinaca štiti. "Zašto su mi preči tamo neki iz Sarajeva od komšija Srba sa kojima sam odrastao i dijelio dobro i zlo?" - pitao se Nurif iz časa u čas. Sećao se Nurif tih divnih dana za vreme prelepe Jugoslavije kada su Srbi i Bošnjaci zajedno išli na radne akcije, proslavljali državne praznike, ali i zajednički slavili Božiće i Bajrame. Zato mu i nije ni bilo jasno otkud se stvorilo toliko zlo i tolika mržnja među ljudima. Istakao je te 1992. kako nema nikakvih primedbi na ponašanje srpske vojske i civila prema njemu dok je boravio na teritoriji koju su kontrolisale srpske snage.
- Niko me nije zlostavljao, samo mi bude teško kad dolazi srpski narod da me pita za svoje srodnike, koji su zarobljeni ili pobijeni od strane muslimanskih jedinica. Pa ja ne znam šta se desilo sa njihovim srodnikom, a oni i ako sam ja zarobljenik nemaju mržnje, već mi neko donese cigarete, neko čarape, neko donese da jedem, te meni bude teško pa zbog toga plačem, jer ne mogu da razumijem to milosrđe i dobrotu sto mi pruža narod kao muslimanu, pripadniku naroda sa kojim taj isti narod ratuje i od koga gine. Istine radi, ja sam spreman ovu izjavu ponoviti pred bilo kojim državnim organom ili sudom bilo koje zemlje u svijetu, pa bilo kojim međunarodnim sudom kad za to dođe vrijeme, da se stane odgovarati za počinjene zlocine, pa ma ko da je počinio zločine, pa ma ko da je žrtva. Ja ovu izjavu svojom voljom dajem, bez ikakve prinude, te je svojim potpisom i potvrđujem. - rekao je istražiteljima Nurif te tragične, ratne godine.
A onda je dobri i pošteni Nurif krenuo sa izlaganjem podsećajući se tragičnih sudbina svojih prijatelja i komšija Srba koji su brutalno ubijeni. Prvo se prisetio ubistva svojih prvih komšija Kosane Zekić (64), njenog sina Milana i komšije Gojka Jovanovića (75), teško pokretnog starca iz sela Blječeve. Sve ih je znao i dobro poznavao. Zato mu je njihova smrt tako teško i pala. Sa teškim uzdisanjima posvedočio je:
- Zekić Kosanu i njegog sina Zekić Milana iz Blječeve ubio je Salih Omerović, sin Hakijin iz Glogove, zajedno sa Babajić Sabrijom. O tome je Salih Omerović pričao javno u selu Pale svakome, a mislim da je sa njima učestvovao i Aljo Huseinović, sin Ibrin sa Budaka, jer je tom prilikom ranjen Gojko Jovanović (75) iz Blječeve, te se o tome hvalio da je ranio Gojka i Sabrija Babajić i Aljo Huseinović. A Aljo da je zapalio vikendicu Brane milicionera, odnosno Brane Jovanovića iz Bratunca. - prisetio se Nurif, neprestano se pitajući kome su ti stari i pre svega dobri ljudi bili krivi da bi tako strašno skončali.
Nastavljajući svoje izlaganje podsetio se i stradanja drugih civila Srba.
- Gvozdenović Risto iz Magašića doveden je kao zarobljenik u Čizmiće, te je smjesten u kuću Muratović Idriza, tako da je tu boravio 10 dana, a poslije je odveden u nepoznatom pravcu. Makar za mene nepoznatom, a o tome mora svu istinu znati Muratović Idriz i njegovi sinovi, kao i Ejub Golić i Sabrija Babajić iz Glogove. Mitrović Dragomir iz zaseoka Pajići, Hranča, zarobljen je od strane Murata iz Glogove, prezime mu ne znam, i Sabrije Babajića. Doveden je i zatvoren u kucu Muratović Ćamila u Čizmićima a tu je učestvovao i Ibrahimović (Sulje) Mujo iz Glogove, a o tome svu istinu zna Ejub Golić, komandir jedinice iz Glogove, koja je smještena u Čizmićima. Kuda je dalje odveden ne znam. Božić Milovan iz Magašića došao je sam do poviše sela Čizmići, pjevajući, vjerovatno pijan. O tome su mi pričali Ibrahim Muratović i Mustafa Jahić, iz sela Čizmići, te da su Božić Milovana odveli vojnici Zulfe Tursunovica negdje u pravcu Šušnjara. Vidio sam Miću Milovanovića iz Sasa, on je zarobljen u Glogovoj, a proveo ga je Himzo sa Pala, sin Arifov i zajedno sa Fikretom Jašarevićem, sinom Mujinim iz Blječeve, odveden je, predat komandantu Orić Naseru. O daljoj sudbini njegovoj ne znam. Sina Bore Rankića, Gorana iz Srebrenice, ubio je Golubović (Muhameda) Senad iz sela Pale, Srebrenica, po zanimanju trgovac, a Sabrija Babajić iz Glogove zajedno sa Omerović Salihom, sinom Hakijinim isto iz Glogove, palio je mrtvog Gorana, odnosno njegov leš sa slamom.
Nakon iscrpnog svedočenja prisetio se strašnih zločina počinjenih u napadima muslimanske vojske na srpska sela: Ježesticu i Zagonima.
- Takođe sam od puno ljudi čuo da je Kemal Mehmedović sa Pala, Srebrenica, posle napada na Ježesticu, donio glavu nekog Srbina iz Jezestice i nosio je po selu hvaleći se da je odsjekao glavu, a ovdje sam saznao da je to glava odsječena jednom mladiću zvanom Bibo u Ježestici. Krsmanović Stojan iz Repovca došao je sam u selo Čizmići, te su ga stražari Ejuba Golića, odnosno iz njegove jedinice, odveli u Srebrenicu, te je predat UNPROFOR-u, poslije čega je smješten u bolnicu. Njega je u bolnici ubio Halijović Emir, sin Safetov, iz Potočarske Rijeke. Ubio ga je iz pistolja navodno iz osvete, kako bi se osvetio za pogibiju Emirovog rođaka koji je poginuo u Skelanima. Emir je odveden od strane UNPROFOR-a u Tuzlu, navodno da bude predat sudu. Posebno mogu jos da kažem da sam cuo od Ejuba Golića, Senada Golubovića, sina Mehmedovog, te Himze Hodžić ili Mujića, ne znam mu tačno prezime, sina Arifovog iz sela Pala, te od Murata iz Glogove, da su u Zagonima pobili dosta ljudi i zarobili, a Ejub Golić je lično pričao da je pobio neke zene, a posebno Radu Milošević. Te znam da su donijeli neko dijete i dali nekoj ženi da ga čuva, a kasnije dijete razmenjeno u Bratunac. - ispričao je Nurif. A taj dečak bio je Aleksandar Milošević koji je tada imao samo četiri godine. Muslimanski vojnici ubili su mu 5. jula 1992. majku i baku i to nakon strašnog zlostavljanja.
- Takođe sam čuo od Orić Bekira, koji je kao vojnik u jedinici kod Nasera, trazio od Nasera Orića da mu da jednog zarobljenog Srbina da bi mijenjao za svog brata, što Naser nije ucinio, a Bekir mi tvrdi da ima jos 17 živih Srba zarobljenih, da su negdje u Sućeskoj, i koje Naser čuva za slučaj da mu neko od komandanata pogine ili bude zarobljen, pa da vrši razmjenu. - rekao je Nurif.
Nurifovo svedočenje poremetilo je planove ekstremnih Bošnjaka koji nisu mogli da veruju da je neko izneo istinu i činjenice čime su njihova propaganda ozbiljno bila narušena. Ali pošteni i normalni ljudi pohvalili su Nurifa i njegovo iskreno svedočenje jer je time pokazao humanost i čovečnost. Odbio je da učestvuje u zločinu i ratnoj propagandi Alije Izetbegovića. Komšije Srbi sa kojima je odrastao bili su mu mnogo preči i važniji.
Na stradanje Srba sa velikom tugom gleda i Hasan Osmanović iz okoline Srebrenice koji je 2002. godine rekao: "Mi smo u našoj Jugi živjeli kao jedno, radili zajedno, išli u kuće jedni drugima, mi njima, oni nama. Tužno je to što se dogodilo, običan narod je najviše stradao, izginuo..ko želi rat, u kući mu bio. Šta da kažem, osuđujem svaki zločin, da je i moj brat učinio, rekao bih kriv je, nek mu se sudi. Mi smo sa Srbima živjeli kao rod rođeni i onda izbi rat i sve ode..žao mi je naroda koji je stradao, da nisu naši pobili civile, nejač i djecu, žene po Kravici i Skelanima, Bjelovcu, Fakovićima, dolje po Podravanju isto..ne bi se ni nama ništa desilo u julu 1995. to ti kažem, garantujem. Ti koji su činili zločine nad Srbima su krivi jednako i za zločine nad muslimanima, nad nama Bošnjacima koji su se kasnije dogodili. To ti kažem - rekao je Mujo za srpske medije paleći cigaretu, zadržavajući suze i zamišljeno gledajući u nepregledne srebreničke doline.
Svojom knjigom "Planirani haos" i Ibran Mustafić, ratni srebrenički funkcioner SDAje obelodanije mnoge tajne o Srebrenici i izneo istinu o zlodelima Nasera Orića i njegovih vojnika. U predvečerje rata, na poziv SDA, Ibran Mustafić iz Srebrenice otišao je u Sarajevo. Potom u Tuzlu. I već tu, od rođaka Mirsada Mustafića, koji je bio na čelu tuzlanskog isturenog Štaba za Srebrenicu, saznao je za likvidaciju zarobljenih Srba sa Zalazja, predratnih poznanika - Slobodana Ilića, Branka i Petka Simića, Mija Rakića i Srebreničke bolničarke Rade. "Šta se dogodilo sa tim ljudima ja sam čuo lično iz usta optuženog. Optuženog Nasera", rekao je Mustafić.
“Naser je meni bahato rekao da mu je u grupi zarobljenih Srba dopao Slobodan Ilić. Ispričao mi je kako ga je udario u oko jednom, pa drugi put, bajonetom. Ni glasa nije pustio. Tada sam se, rekao mi je, prvi put prepao, pa sam ga preklao.” iz svjedočenja Ibrana Mustafića
O likvidaciji zarobljenih Srba u Zalazju, Mustafiću je prethodno pričao i stric Enes. Bio je vozač kamiona pri Srebreničkom štabu Teritorijalne odbrane.
“Rekao mi je da je gledao kako su tovarili zarobljenike iz srebreničkog zatvora. Po Orićevoj komandi odvezao ih je na deponiju u Zalazje. Tamo je prisustvovao masakru. Kada je vidio pir nad bolničarkom Radom, pobjegao je u Srebrenicu, gdje je čekao da mu vrate krvavi kamion. Čitav dan sam prala krvavi kamion, rekla mi je amidžinica Rahima.” iz svjedočenja Ibrana Mustafića.
Među prvim povratnicima u Srebrenicu, tog jula 1995. bila je i Milica Stjepanović čiji su suprug Mihailo Stjepanović, zvani Bata (42) i njegova majka Anđelija (74) ipak ostali u gradu. Neki Bošnjaci su posvedočili kako su oboje odvedeni u Potočare, mučeni pa streljani. - Pitala sam i poznanike i kolege, ali svi su govorili kako niko ništa ne zna. To me je začudilo da niko ništa ne zna. Onda sam kupila knjigu Ibrana Mustafića "Planirani haos" koji je inače bio moj kolega i u knjizi sam pročitala da su oboje pobijeni u Potočarima. Tela najmilijih nisam pronašla do dan danas. - rekla je Milica. Govoreći o zločinima koje su Bošnjaci počinili nad srebreničkim Srbima, Ibran Mustafić u knjizi "Planirani haos" prenosi svedočenje svog strica Ibrahima, koji je kamionom dovezao na gubilište zarobljene Srbe, među kojima je bila i nesrećna Rada Milanović.
Autoru ove knjige ispričao je šta se toga dana desilo:
- Jedan dan došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa "zastavom" pred zatvor u Srebrenicu. Kad sam došao pred zatvor, izveli su sve zarobljene i naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kad smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam vidio njihovo divljanje i kad je počelo klanje, preblijedio sam kao krpa. Kada je Zulfo niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pritom je pitajući gdje joj je radio-stanica, više nisam imao hrabrosti da to gledam. Pješke sam sa deponije došao u Srebrenicu, a oni su poslije dovezli kamion... Karoserija je bila sva krvava, navodi Ibran Mustafić u knjizi svedočenje svog strica Ibrahima.
Brojni mediji su objavili i svedočenje Bošnjaka S. koji je bio pripadnik Armije BiH i koji je prvi progovorio o ratnim zločinima muslimanske vojske nad srpskim civilima. On je nedavno i putem youtube počeo javno da se oglašava govoreći o tome kako su tekli napadi na srpska sela, kako su ubijani srpski civili, ko je predvodio napade...među njegovim svedočenjima je i sledeće:
"U napadu na Lozničku rijeku u leto 1992. godine Naser Orić je jednu zarobljenu Srpkinju koja je bila u poodmakloj trudnoći rasporio nožem i živoj joj izvadio dete iz stomaka, na isti način usmrtio je i zarobljenu Srpkinju iz Kravice, a jednoj Srpkinji zarobljenoj u Fakovićima je pre ubistva nožem odsekao prst, kako bi sa njega mogao da uzme zlatan prsten, tvrdi S. iz Glogove kod Bratunca, koji je od 1992. do 1995. godine bio pripadnik muslimanske vojne jedinice koja se nalazila pod Orićevom komandom. U posedu autora ovog teksta nalazi se više od 130 strana izjave u kojoj ovaj Orićev vojnik, valjda pritisnut grižom savesti, detaljno opisuje ove i brojne druge zločine koje su muslimani od 1992. do 1995. godine počinili nad Srbima u Podrinju. Sto dve strane svedok Orićevih zločina ispisao je svojom rukom, čitkim štampanim slovima, latinicom, dok je preostalih trideset strana otkucano pisaćom mašinom, s tim što se na svakoj stranici nalazi njegov potpis.
-Naser je u Lozničkoj rijeci jednoj zarobljenoj Srpkinji-trudnici, jer je imala veliki stomak i vidjelo se da je trudna, kad je vidio da je na jednoj ruci iznad šake na podlaktici imala pletenu zlatnu narukvicu koja je širine veće od sata, naredio da mu to skine. Kad je ona počela da skida to je usled njenog straha teže išlo. Naser nije mogao da čeka, pa je nožem počeo da joj siječe ruku u predjelu podlaktice, u kom momentu žena počinje da jauče i pada na zemlju, a istovremeno se otkopčava i narukvica, koju on uzima – piše S. a prenosi portal Srbija Danas. - Kada joj je zločinac zasekao ruku, žena je počela da jauče i srušila se na zemlju. Prilikom pada, narukvica, koju je ona već bila počela da skida, spala je sa ruke i Orić je istu uzeo i stavio u džep. Na tom istom mestu, Naser joj je zabo nož u stomak i to otprilike na mestu gdje je želudac, a zatim je nož svukao niz stomak u predelu nogu, rasekavši je celu, usled čega je iz nje ispalo sve, pa i kesa, tako bih je ja nazvao, u kojoj se dete nalazilo u utrobi majke i žena je jaukala i pominjala imena nekih lica srpske nacionalnosti – nastavlja S.
Svedok navodi da je rasporena žena ostavljena da izdahne, „a da niko nije u nju pucao da bi joj tako bar prekratio muke“. On zaključuje da su se ubica i žrtva poznavali, jer je Orić, pre nego što je počinio zločin, razgovarao sa ženom i, između ostalog, pitao je „gde ti je čovek, što mi nije doneo pare“.Avdić tvrdi da je komandant Srebrenice počinio još takvih zločina. Navodi slučaj prilikom muslimanskog napada na Kravicu i okolna sela 7. januara 1993. godine, u kojem su vojnici pod Orićevom komandom, ubili 49 lica srpske nacionalnosti, popalili nekoliko stotina kuća, a svu stoku i živinu iz tih sela oterali u Srebrenicu.
-Ta žena je takođe bila zarobljena, a ubio je lično Naser naočigled svih nas. Isto je bila u drugom stanju – trudna, sa velikim stomakom i ubio je na isti način kao i ovu što sam prethodno opisao, tako što joj je nož zabo na vrh stomaka i rasjekao stomak po sredini do kraja, kojom prilikom je takođe iz nje izašla sva iznutrica i plod sa djetetom, što sam vidio svojim očima. Takođe i ta žena ostala je takva rasječena sa ispalim djetetom i unutrašnjim organima, a niko je nije tukao, niti ubio metkom, već je umrla. On je nju ubio na ulasku u Kravice u mjestu Kajići, koji takođe pripadaju Kravici, a zarobljena je u tim Kajićima, ali ja sve to zovem Kravica – seća se ovaj vojnik Nasera Orića iz obližnjeg Bratunca, koji je u njegovu jedinicu stupio 1992. godine, u svojoj 25. godini.
U napadu na selo Voljavicu Orićeva jedinica zarobila je „desetak devojaka, starosti do 25 godina“, koje su prvo celu noć silovane, a zatim ubijene.
-Djevojke su odvedene u kuću u kojoj je prije rata bila kafana, koju je držao čovjek po imenu Samir. U istoj su prenoćile i u istoj su ih silovali, vodeći s njima ljubav protiv njihove volje, komandiri koji su učestvovali u napadu na Voljavicu, a to su Naser Orić, Zulfo Tursunović, Smajo Mandžić, Ejub Golić iz Glogove, koji je poginuo, Ibro Dudić, zvani Duda. Nisam bio neposredni očevidac silovanja i ubijanja, ali nakon ubijanja ulazio sam u tu kuću gdje sam ih vidio mrtve, tijela pobijenih nalazila su se na spratu te kafane u tri sobe. A o silovanju su pričali sami – svedoči S. a prenosi Srbija Danas.
Javna je tajna da su muslimanski civili u Srebrenici ubijani, mučeni a žene i devojke zlostavljane od strane Orićevih vojnika. Početkom aprila 1994. u Bratunac su prebegle i dve muslimanske devojčice u odmaklom stepenu trudnoće. Obe su imale po 15 godina i bile su žrtve silovanja bošnjačkih. Obe su Š.S. i V.D. nadležnim organima unutrašnjih poslova Bratunca 4. aprila 1994. dale službene izjave a njihove ispovesti zabeležili su i TV reporteri. One su nakon višemesečnog zuluma odlučile da napuste Srebrenicu i potraže spas na srpskoj teritoriji. - Trojica muslimanskih vojnika su mi naredili da uđem u sobu, a oni su ušli za mnom. To su bili Safet O., Sead čije prezime ne znam i Ibro zvani penzioner. Sve su to bili mladići od 20 godina, sva trojica su iz sela Glogove. Kada sam ušla u sobu, naredili su mi da legnem sa njima u krevet i imam odnos. Ja sam se tome počela protiviti i počela sam da se otimam i da bežim po sobi zaklanjajući se iza nameštaja i predmeta , i u jednom momentu sam pokušala, da skočim kroz prozor mada je ta soba bila na spratu , ali nisam uspjel jer me je Safet dograbio rukama, zatim роčео da me udara po licu i tijelu a potom su počela sva trojica da me udaraju i skidaju odeću sa mene a zatim je prvi Safet nadamnom izvršio silovanje , a posle toga su nastavila i ova dvojica Sead i Ibro. Ja sam ovom prilikom bila toliko maltretirana i mučena od ovih vojnika da sam negde pri kraju silovanja izgubila svest. Kada sam došla svesti videla sam da sam ja u sobi sama i da su vrata otvorena. - ispričala je ova devojčica
(Glas javnosti/Istina i Pravda - portal srpskog naroda)
SKINI APLIKACIJU
.png)
