OVDE SU STADION I ĐAKUZI VREDNIJI OD LJUDSKOG ŽIVOTA: Direktor jači od svakog predsednika Srbije zavio u crno 22 porodice

U Srbiji postoji mesto gde su ljudi potrošna roba, mesto gde su stadion i đakuzi bitniji od života čoveka, mesto gde ljudi u strahu od otkaza ne smeju da izraze saučešće jedni drugima, mesto gde direktor kojeg, optužuju da je zavio u crno 22 porodice, stoluje na čelu firme jedne fime koja nije njegovo privatno vlasništvo 38 godina.

Lučani malo mesto, u kojem skoro čitavo stanovništo živi od jedne fabrike – Namenske industrije za proizvodnju eksploziva i baruta “Milan Blagojević”. Na čelu fabrike je čovek veran svim vlastima, direktor Radoš Milovanović (75). Na rukovodećoj poziciji je od 1982. iako je u penziji od 2003. godine.

U Lučaninama se o smrtnim slučajevima i povredama u fabrici ćuti. Priča se da su mnoge porodice prihvatile da se direktorkom i fabrikom "nagode" – dobijali su stanove, zaposlenja, novac. Ima i onih koji se ne mire sa datom situaciom i ne ćute,  jedan od njih je Milovan Milivojević, čiji je sin Milomir Milivojević, poginuo 14. jula 2017. u fabrici Namenske industrije Lučani.

Milovan, koji radi u fabrici više od tri decenije, jedan je od retkih koji je javno progovorio o propustima u organizaciji rada sa eksplozivnim materijalima i rešio da se bori kako bi odgovorni za smrt njegovog sina odgovarali.

Porodica kojoj su prijatelji i komšije okenuli leđa preko noći

Milovan i njegova porodica, supruga Nela, ćerka Mirjana i otac Branko, suočavaju se sa mukama, pritiscima i napadima. Sve je kulminiralo posle skupa nekoliko stotina radnika fabrike pred sud u Ivanjici kako bi izrazili podršku direktoru Radošu Milovanoviću.

- Svi su me napustili. Svi oni s kojima sam porastao, s kojima sam išao u školu. Napustili su me zbog straha od lokalnog moćnika, od diktatora. U našu kuću ne ulaze. Slava nam je bila 9. januara, Sveti Stefan. Imali smo 12 gostiju iz komšiluka, niko se više ne pojavljuje. To je strah. U toj fabrici uvek neko radi. Ili dete, ili supruga, stric, strina. Da ne bi trpeli posledice, ne dolaze. Videli ste ispred suda kad su se okupili da podrže direktora. Neću ni ime da mu izgovorim, ne želim da prljam usta. Tu su bili ljudi za koje sam bio spreman da skočim u vatru. Kad sam ih video ispred suda… Ja bih se bar sklonio da me ne vide. To su moje komšije prve. Ljudi koji žive u kući do moje kuće, moji drugovi iz škole, koje poznajem ceo život. Tu su bile moje kolege koje sa mnom rade 30 i kusur godina. Svi su mi okrenuli leđa, a kada sam im prišao da ih pitam da li su došli da podrže mene kao kolegu li mog pokojnog sina, samo su gledali u zemlju, ništa mi nisu rekli. Rekao sam im tad, ako su došli da podrže ovog lučanskog boga, da bog da i oni doževeli ovo što sam ja doživeo, dočekali moju sudbinu - priča Milovan.

Ime koje ne želi da izgovri!

Milovan ne želi da izgovori ime direktora Radoša Milovanovića, odbija da neko manipuliše njegovim bolom i najavljuje borbu dok je živ.

- Teško mi je i žao što se uvlači u sve i ovo drugo dete. Ono dete su mi uništili svojom bahatošću, svojom nemarnošću, svojim neulaganjem u proizvodnju, ubili su ga … Drugo dete ne dam - priča Milovan.

On objašnjava da su radnici u fabrici potrošna roba, naglašava da se ne ulaže u proizvodnju, već u stadione, bazene, đakuzi.

- Za vreme mandata ovoga gospodina, ponovo neću ime da mu izgovorim, 22 radnika su poginula, preko 60 ih je povređeno, a on se hvali da je generalni direktor toliko dugo. Smeje se svima u lice, smeje se državi, da je jači od njih, i jeste i to je i dokazao. Promenili su se toliki predsednici, premijeri, ministri odbrane, pravde, ali on je i dalje tu, jer je lojalan svakoj vlasti - ističe Milovan.

Lakše na robiji, nego u fabrici

Milovan Milivojević ne krije da bi mu bilo lakše na robiji, nego na poslu, gde dojučerašnje kolege nastoje da ga zaobiđu u širokom luku.

- Osam sati ne može da mi prođe tamo. Gledam one moje dojučerašnje kolege, prijatelje, koji prolaze pored mene i spuste glavu. Ima ih par koji mi se samo jave, ali niko ne sme da stane sa mnom, da mi pruži ruku, da popriča sa mnom. Kad sam ja u fabrici direktor ne dolazi, zna da ne sme na oči da mi dođe, jer bih mu u lice rekao istinu - priča on.

Uprkos svemu, porodica Milivojević ne odustaje od borbe iako Milovan ističe da u srpsko pravosuđe ni malo ne veruje.

- Rad sam da pokušam da isteram ovu zemaljsku pravdu u koju ja ne verujem, ni u ovo naše pravosuđe. Ne verujem ni malo. Kako koji put odem u Ivanjicu na suđenje, ja nanovo izgubim poverenje u sudstvo. Poslednje ročište je bilo 112 put da sam u sudu u Ivanjici - ističe Milovan.

Sve oprali i očistili pre dolaska sudskog veštaka, "Vinča" negirala zvanične nalaze

Govoreći o tragediji u kojoj je izgubio sina, Milovan objašnjava da je sporno i to što je policija došla na mesto događaja, ogradila ga, a tužilac, praktično rekao policiji da ide kući.

- Na uviđaj je došao tužilac Danilo Vujičić iz Ivanjice, koji je dosad radio sve slučajeve nesreća u "Namenskoj". Mesto događaja je čuvalo fizičko tehničko obezbeđenje, što praktično znači da je ostavljeno provooptuženom, jer fizičko tehničko obezbeđenje fabrike vodi generalni direktor. Mesto događaja od 21 sat do ujutru je bilo ostavljeno prvooptuženom. Onda su oni sve oprali, očistili, sklonili barut iz magacina. Zatim dolazi sudski veštak Miloš Vukadinović, koji je i do sada sve veštačio. On je napisao da je curenje kiseline iz akumulatora elektrokolica prilikom dodira sa asfaltom izazvalo reakciju i dovelo do požara. Iz Instituta "Vinča" su to negirali. Sledeće veštačenje radio je Julije Cinkler iz Novog Sada, čovek od 85 godina i napiše da je udar bureta izazvao požar, što je apsolutna neistina. To nije smelo da se uradi, govorili smo to na sva zvona, pa su onda zamenili tižioca. Poneta je u tome da ne bi došlo pomaka u ovom slučaju sve dok nije bilo polava kada sam uspeo da razgovaram sa Aleksandrom Vučićem. To govori dosta, jer smo četiri dana posle sastanka imali optužni predlog - objašnjava Milovan.

Dodatni poblem je što je u magacinu koji nema upotrebnu dozvolu, bilo 300 buradi sa tehnološkim barutnim otpadom, otvorenih, bez poklopca, bez antistatičkih džakova, te da je u svakom bilo 50 do 70 kilograma materije, naglašava Milovan.

- Propisi ne dozvoljavaju toliku količinu buradi, a nije utvrđeno ni kolika je bila vlažnost tog baruta. Taj barutni otpad je stabilan sve do 10 odsto vlažnosti, ne može se zapaliti ni otvorenim plamenom. Propis kaže da nivo vlažnosti ne sme biti manji od 30 odsto, a bio je ispod pet odsto - kaže on.

Objašnjava da nije bilo ni antistatičke podloge, da su burad istovarana direktno na asfalt, a tvrdi i da je kasnije saznao da nije bilo vode u hidrantu ispred magacina.

"Aplauz" za uništavanje ljudskih života

Majku stadalog Milomira Milivojevića Nelu posebno bole mitinzi podrške aktuelnom direktoru.

- On je dovukao narod, pa je vršio pritiske da moja ćerka dobije otkaz, pa nas je tužio, pa je podneo krivičnu prijavu protiv Milovana. Kad se krećemo kroz Lučane on nas prijavljuje policiji, jer se mi navodno krećemo zbog njega. Sve to ukazuje, kod mene, da je on kriv. Svojim ponašanjem i istupima, kod mene lično to dokazuje da je kriv. Pozvao je radnike da ga podrže. Moglo je da ih bude još dve hiljade, ali mene je zaboleo njihov aplauz. Jer, dali su mu aplauz, kao da nije uništio toliko ljudskih života, kao da je spasio ljude, a ne da je toliko ljudi izginulo - priča Nela.

Nije poznato koliko je tačno povređenih u nesrećama u pogonima "Milan Blagojević - namenska" u Lučanima. Neki podaci pokazuju da je od 1949. do danas u najpoznatijem lučanskom preduzeću poginulo 32 radnika i radnica.

U bližoj prošlosti, od 2010. statistika izgleda ovako: 2011. poginuo je jedan radnik, još jedan 2015, dok su prošle godine poginula dvojica radnika. Tada je prvi čovek odbrane rekao da je jedini lek za nesreće u vojnoj industirji - automatizacija.

U poslednjih 20 godina sud je zatvorom kaznio dvojicu rukovodilaca za požar koji je u pogodnu u Lučanima 1997. usmrtio osmoro ljudi. Za tu presudu sudu je bilo potrebno 15 godina. Za pogibiju dvojice radnika od 2017. sud u Čačku protiv direktora fabrike u Lučanima vodi prekršajni postupak. Ukoliko se utvrdi prekršaj, sledi kazna od 800.000 do milion dinara.

(Izvor: Nova/N1)

SKINI APLIKACIJU