Ova stvar je bila jedna od najbitnijih običaja za 1. maj u bivšoj SFRJ
Autor: Glas javnosti
Za generacije koje pamte posleratne decenije, Prvi maj je bio veliki praznik. Sa obaveznim crvenim karanfilima. Bilo je to u doba velikog entuzijazma, kada su bile popularne parole u stilu – fabrike radnicima, zemlja seljacima…
Verovalo se u bolje sutra, krupnim koracima išlo napred, a nosioci progresa bili su upravo radnici, seljaci i poštena inteligencija.
Seosko stanovništvo je stimulisano da se masovno doseljava u gradove, gde ih je čekalo obilje radnih mesta u fabrikama, industrijalizacija zemlje je bila u ekspanziji. I sav taj radni narod imao je svoj zajednički praznik rada – Prvi maj.
U prvim posleratnim godinama organizovane su parade, gde smo mogli da vidimo šta sve imamo i možemo. Centralne ulice i trgovi bile su preplavljene narodom koji je došao da pozdravi kolone vrednih trudbenika svih profesija koji su nosili transparente, makete fabrika, prikazivali mašine, vozila, svoje uspešne rezultate i prebačene norme, piše Kafana SFRJ, prenosi Nova.rs.
Vojni piloti su izvodili vratolomije na vedrom prvomajskom nebu, paradirali su i pripadnici svih rodova vojske, pa omladina i ponositi pioniri, pripadnici svih naroda i narodnosti obučeni u narodne nošnje…
Postojala je i tradicija prvomajskog uranka, obično na obližnjem izletištu, gde su najpre paljene logorske vatre veče uoči praznika, a onda se ranom zorom okupljao narod na veliki zbor.
Obično je postavljana bina na kojoj su se smenjivali sindikalni govori, prigodne recitacije i pesme. Potom bi nastupalo lokalno folklorno društvo, da se vredni narod razgali i opusti na zasluženom odmoru.
Potom bi sledilo sindikalno posluženje, pečeni prasići, jagnjići, negde i volovi… Oko tih logorskih vatri spontano bi se povelo kolo, ljudi su ostajali po celu noć u međusobnom druženju…
Bilo je dovoljno prostrti ćebence i poneti nešto hrane od kuće da se prezalogaji…
Kako je standard rastao, sedamdesetih i osamdesetih godina, prvomajski uranak se pretvarao u praznik preterivanja u jelu i piću.
Pristizali su prvi automobili u naše živote i polako postajali statusni simboli, od „fiće“, preko „tristaća“, pa do „golfa“.
Postao je manir dovesti svog četvorotočkaša u prirodu, često ga i pompezno oprati u gomili sapunice i polivati kofama vode, da zablista.
Posle se otvore sva vrata i odvrne muzika do daske, krene roštiljanje uz litre piva i špricera. Ko može, zaigra odbojku, badminton ili fudbal…
Na kraju ostane gomila smeća, ali ko je u to vreme vodio računa o očuvanju životne sredine? Glavne informacije vezane za praznik rada bile su koliko dana se ne radi i kakvo će vreme biti.
Bilo je uobičajeno spajanje neradnih dana u celu nedelju, i baš je bilo baksuzno kad Prvi maj pada u dane vikenda. Tako praznik rada postade svetkovina nerada i hedonizma.
Ko je imao rodbinu na selu ili u drugim gradovima, išao je u goste. Ko je želeo, putovao je u inostranstvo, obično do Trsta ili Soluna u šoping ili na mini odmor na more ili na planinu. Razvila se tradicija sindikalnih prvomajskih izleta i putovanja.
A praznik je ustanovljen u znak sećanja na prve masovne radničke demonstracije održane 1.maja 1886 u Čikagu, kada su radnici zahtevali bolje uslove rada i osmočasovno radno vreme. Od tada se najpre u Americi, a zatim i u svim zemljama sveta proslavljao kao međunarodni praznik rada.
Posle Oktobarske revolucije, Prvi maj je postao državni praznik u SSSR-u, a potom i u drugim socijalističkim državama. Baš zbog identifikacije 1. maja kao komunističkog praznika, radnički pokret u Americi se odrekao tog datuma, i sada se prvi ponedeljak u septembru slavi kao Praznik rada, sto je neobično.
Pa evo, onima koji imaju posao i dobili su plaćene slobodne dane za 1. maj, neka je srećan Praznik rada!
Glas Javnosti/ N01S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
