Mitovi su prevashodno izmaštane priče u kojima su ljudi pokušavali da opišu i objasne određene pojave i fenomene u prirodi i ljudskom društvu za koje ne postoji logičan i argumentovan dokaz pa su pri tome odlazili i u čista izmišljanja koja su se generacijama naknadno menjala, nadopunjavala i oblikovala. Dakle mit uglavnom ima istinit koren na koji svaki naredni naraštaj doda po nešto svoje tako da na kraju mit nije stvarnost iako mu je sam začetak odn. klica nastanka stvarna. Mitologija je zapravo maštoviti opis stvarnosti. Svakako da su mitovi morali da postoje kako bi bili pokazivači svrhe života i borbe u sumornoj stvarnosti. Mitovi o zmajevima, o raznim čudovištima i raznim junacima itd.
Mi Srbi imamo npr. mit o kraljeviću Marku koji ima i nadljudske karakteristike u pojedinim situacijama a začet je na osnovu stvarne, postojane istorijske ličnosti koja je čak bila i turski vazal te ovde jasno vidimo razliku između mita i stvarnosti. Ili mit o izdaji Vuka Brankovića a argumentovano znamo da se Vuk zapravo borio do kraja života protiv turskog jarma no bila je potrebna ličnost koja bi pokazala svu gnusnost izdaje. Ima bezbroj primera u kojima se vidi šta je mit a šta stvarnost i koji pokazuju kako su mit i istina zapravo suprotnosti.
Sa druge strane, ZAVET je svojevrsna zakletva, obećanje i to sa prefiksom “nad” – nadobećanje / nadzakletva; Ono što je apsolutno neraskidivo i čega se zavetnik drži po cenu života. Na Kosovu polju je knez Lazar sa svom svojom vojskom dao Zavet da ni za kakva blaga ovoga sveta neće prihvatiti laž i nepravdu; da zbog prolaznog života na truležnoj i propadljivoj zemlji neće odbaciti Carstvo nebesko i večno u kojem caruju Istina i Pravda. Taj Zavet, dat na Kosovu polju, osnovni je stub današnjeg identiteta Srba i iz njega proističu svi potonji srpski junaci, hajduci i uskoci. Na Kosovskom Zavetu su temelji srpskog opstanka i slobode i ovaj Zavet je sržna spojnica srpskog duha od Vardarske Makedonije do Kninske Krajine. Zavet dat Bogu i potomcima – bolje mi je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu jer je zemaljsko carstvo za malena a nebesko uvek i doveka. Žrtvovati sebe za dobrobit drugog je vrhunac hrišćanske ljubavi.
Prosto, bez Kosovskog Zaveta Srbin nije Srbin jer je duh ono što čini Srbina Srbinom a ne gen ili teritorija. Zato se u poslednje vreme sve agresivnije potencira da se umesto kosovskog Zaveta govori “kosovski mit”, da se kroz tu igru reči obesmisli sam Zavet i tako predstavljen prvo kao mit potom predstavi kao “teret i breme” kako bi sami Srbi rekli “ma uklonimo taj teret da bismo disali slobodno”. Neprijatelji naši upravo i idu tom terminologijom: Zavet – mit – teret. Zbog toga je Kosovski Zavet zapravo ispit srpstva svakog Srbina ponaosob, osnovno pitanje za svakog srpskog pojedinca kome želi da služi – Caru nad carevima ili knezu ovoga sveta.
Kome je Kosovo teret tome je i rođena majka i rođeno dete takođe teret. Kako je Kosovski Zavet postao “mit” sledeći korak sluga tame je da verovatno i Stari i Novi Zavet Svetog Pisma takođe proglase za “Stari i Novi mit” (sakloni Bože). Niti ima Carstva nebeskoga bez Hrista niti ima carstva srpskoga bez Kosova!
(Glas javnosti/Borba za istinu/Mladen Drča)