NEPOZNATA SRPSKA ISTORIJA: Kako su Srbi naseljavali Ukrajinu, gde su živeli, protiv koga su ratovali
Autor: Glas javnosti
Kako su Srbi naseljavali Novorusiju, koliko ih je bilo, gde su živeli, protiv koga su ratovali i kako su nestali?
U jesen 1704. poslali su Srbi iz Ugarske Panu Božića, komandanta Titela, caru Petru Velikom da izvidi mogućnost prevođenja ovdašnjih Srba u podaništvo Rusije. Nije poznato kakav je bio odgovor ruske vlade, ali se zna da je Božić primljen za oficira i da je zauvek ostao u Rusiji.
Maja 1710. poslali su graničari iz Potiske i Pomoriške krajine kapetana Bogdana Popovića caru Petru Velikom sa molbom da ih u ratu sa Turskom ne zaboravi pozvati „da i mi požurimo službom svojom za svoga pravoslavnog cara“. Petru Velikom su dobro došle ovakve ponude, jer je inače nastojao da ojača južnu granicu Rusije, ugrožavanu od Turaka i krimskih Tatara. Naseljavanjem Srba u graničnom pojasu, oni bi poslužili u iste svrhe kao i u Austriji. Pri tome je Petar polazio od osnovane pretpostavke: Kad srpski narod tako verno služi inoplemenom i inovernom vladaru, tim pre će služiti jednovernog.
"Sa suzama u očima napuštajući svoju Dalmaciju, tražeći hleba u Rusiji“ i zaštitu od verskih zloupotreba, krenula je grupa dalmatinskih Srba pod vođstvom vladike Simeona Končarevića. U Rusiju su stigli pešice, za tri meseca, oktobra 1757, i bili raspoređeni u Horvatov puk u Novoj Srbiji. Vladika Simeon se vratio da dovede novu grupu doseljenika, ali u tome nije uspeo i ponovo se vratio u Rusiju gde je i umro (u Petropavlovskom manastiru u Kijevu 1769).
A o vojničkim vrlinama Srba, posebno o hrabrosti, snalažljivosti i odanosti Rusiji, Petar se već lično uverio u ratu sa Turskom (1710-1713), posebno u bici na Prutu (1711) gde se naročito istakao srpski odred pod komandom Jovana Albaneza za kojega je Zaharije Orfelin tvrdio da je bio poreklom Srbin iz Podgorice.
Stoga je Petar Veliki dao Jovanu Albanezu „Pozivnu gramotu“ (1723) da u Habzburškoj monarhiji, među Srbima, vrbuje vojnike za „nekoliko husarskih pukova“, a ruskom poslaniku u Beču naložio da ovoj akciji pruži punu podršku.
Izgleda da je Albanezova akcija imala prilično uspeha, jer se 1723. odselilo iz Potisja 459 Srba, a iduće godine oko 600 i naselili se u Malorusiji (Ukrajini).
Nekoliko godina kasnije (1727) od tih doseljenika formiran je Srpski husarski puk koji je učestvovao u ratu protiv Persije. Prema Miti Kostiću, već za vreme carice Ane (1730-1740) iselio se iz Ugarske u Rusiju veliki broj Srba među kojima je bilo i najuglednijih porodica, što nije ostalo bez uticaja na ostale sunarodnike.
Kada je u ratu za austrijsko nasleđe (1741- 1748) doveden u pitanje opstanak Habzburške monarhije, carica Marija Terezija (1740-1780) je bila prisiljena da popušta ugarskim staležima u zahtevu da se ukine Vojna granica i inkorporira Ugarskoj.
Posle proterivanja Turaka preko Save i Dunava, Potiska i Pomoriška granica doista su izgubile smisao svog postojanja. Stoga je na požunskom saboru 1741. (Zak. čl. 18) određeno da se mesta „koja se zovu militarska u bačkoj, bodroškoj, čongradskoj, aradskoj, čanadskoj županiji“ ponovo podrede nadležnosti ugarskih županijskih vlasti.
Stoga su posebne komisije dolazile u veća mesta i objašnjavale neminovnost ukidanja granice i formiranja nove, ali u južnim krajevima, prema Turskoj, što je značilo da, kao graničari, ne mogu ostati u dosadašnjim mestima.
Kada je na zboru u Aradu (1748) general Engeshofen stavio graničare pred izbor da ostanu „u vojničkom staležu“ pod uslovom da se sele u novu granicu, ili da ostanu u dotadašnjim mestima, ali kao podanici županijsko spahijskih vlasti, to je izazvalo veliko ogorčenje.
"Srbi još ni suzu nisu otrli“ za braćom i sinovima poginulim u ratovima za Austriju, govorili su graničari generalu, a sada iznevereni treba da pređu pod vlast spahija ili da napuste svoje domove.
Međutim, uzaludni su bili takvi otpori, a neopoziva odluka da se Potiska i Pomoriška krajina moraju razvojačiti do 1751. godine "odjeknula je među graničarima kao zvono na uzbunu“. U Bečeju, Čurugu, Nadlaku i drugim mestima, uzbuđeni graničari održali su niz protestnih zborova na kojima je doneta sudbonosna odluka da se sele u Rusiju oni koji nisu hteli da potpadnu pod županijsku vlast niti da idu u novu granicu. Tadašnji ruski poslanik u Beču, grof Bestužev - Rjumin, preduzeo je sve mere da se omogući seoba Srba u Rusiju.
Tradicionalna shvatanja o ogromnoj istovernoj Rusiji iz koje su Srbi odavno dobijali bogoslužbene knjige i drugu pomoć za crkvu i škole, u kojoj im je nuđena vojna služba pod povoljnijim uslovima nego u Austriji, vrlo je primamljivo delovala na prihvatanje poziva za seobu u Rusiju.
Radi sećanja na mesto iz kojega su zauvek odlazili, iseljenici su odnosili i neke crkvene relikvije čemu su se suprostavljali oni koji su ostajali. Tako "militari u samu nedelju Svih Svetih posle liturgije navališe u crkvu jako tirani porobiše, ibo ni putira i epitraila ni zvona ne ostaviše nego kako od oltara tako i od prestola sve izneše osim antiminsa i ednog evangelija“.
Prva organizovana grupa iseljenika iz Potisja i Pomorišja pod vođstvom graničarskog pukovnika Jovana Horvata krenula je u Rusiju septembra 1751. godine. Kraći odmor je bio u Tokaju gde je, pod vidom ekspoziture za isporuku vina ruskom dvoru, delovala komisija za vrbovanje iseljenika u Rusiju pod rukovodstvom ruskog oficira Višnjevskog, poreklom Srbina iz Višnjice kod Beograda. Horvatova grupa od 218 ljudi stigla je u Kijev 10. oktobra iste godine i tu prezimila. Do proleća 1752. ovoj grupi se priključilo još oko 1000 naknadno pristiglih doseljenika.
Čim je granulo proleće (1752) počelo je naseljavanje prostora u južnoj Ukrajini istočno od reke Buga i Suhinje do Dnjepra na istoku, a južno od prave linije koja spaja ušće rečice Visa u Suhinju i rečice Tjasmine u Dnjepar, pa desnom obalom Dnjepra do granice sa zaporoškim kozacima. U početku je sedište štaba bilo u šancu Krilov na Dnjepru, a kasnije u novopodignutoj tvrđavi Jelisavetgradu na reci Ingul.
Odmah su formirana dva puka (konjički i pešadijski): Horvatov husarski puk i Pandurski puk. Doseljenici su sa oficirima raspoređeni na rote (čete) iz kojih će se razvijati nova naselja. Zaposednuta oblast je bila vojnički organizovana i nazvana je Nova Serbija. Druga brojnija grupa doseljenika iz Ugarske pod vođstvom potpukovnika Jovana Ševića i pukovnika Rajka Preradovića stigla je u Kijev u jesen 1752. godine.
Za nove doseljenike bilo je predviđeno područje oko grada Kazana u Povoložju, ali je general Horvat uporno nastojao da ih naseli u Novu Serbiju. Manja grupa novih doseljenika je doista doplovila čamcima niz Dnjepar od Kijeva do Nove Serbije, ali su ostali sačekali povratak iz Moskve Ševića i Preradovića. Maja 1753. carica Jelisaveta je donela ukaz da se doseljenici pod Ševićem i Preradovićem nasele istočno od dnjeparske pustinje duž reke Severnog Doneca i između reka Bahmuta i Lugana, odnosno između istoimenih utvrđenja koja se nalaze pored tih reka. Ta oblast je nazvana Slavenoserbija. I u Slavenoserbiji je odmah osnovano dva puka pod komandom Ševića i Preradovića, a uskoro je formirano i 15 rota (četa), što znači i toliko novih naselja među kojima se isticao Slavjanoserbsk na Donjecu.
Po jednom izveštaju Jovana Horvata, samo za tri meseca 1757. stiglo je u Rusiju 822 doseljenika oba pola. U proleće 1758. stiglo je u Kijev još oko 1000 ljudi oba pola. Iste godine stiglo je u Rusiju oko 150 pravih Crnogoraca od nekoliko hiljada, koliko je obećao da će dovesti vladika Vasilije Petrović. Vladika Vasilije je podneo molbu Senatu da se od Crnogoraca formira poseban puk, ali kako ih nije bilo dovoljno za ceo puk, Crnogorci su raspoređeni pod komandu generala Horvata u Novu Srbiju, neki su stupili u rusku vojsku, a nekoliko se vratilo u Crnu Goru.
Za vreme rusko-turskog rata 1768-1774. više grupa srpskih graničara iz Srema i Banata dezertiralo je iz austrijske vojske i prebeglo ruskoj vojsci u Vlašku što su učinili i neki pravoslavni civili.
Za vreme rusko-turskih ratova 1787/88. i 1791/92. prebeglo je u Rusiju, pojedinačno i grupno, izvestan broj srpskih izbeglica i naselio se u prigraničnom pojasu sa namerom da se posle rata vrate svojim kućama, ali su neki tamo zauvek ostali a neki u Vlaškoj i Moldaviji.
Nikada nije pouzdano utvrđeno koliko se Srba odselilo u Rusiju tokom XVIII veka, ali značaj ove seobe nije u broju iseljenika, nego u činjenici da su se Srbi, sticajem više okolnosti, pojavili istovremeno i „kao objekt i kao subjekt jedne politike“: bili su predmet spora između dve velike imperije, Rusije i Austrije, a obe sile su istovremeno u njima videle i „sponu preko koje bi mogle uspešno ostvariti svoje strateške težnje“ – ovladavanje podunavsko-balkanskim prostorom.
I Nova Serbija i Slavenoserbija bile su uređene po uzoru na Vojnu granicu u Habzburškoj monarhiji, dakle na način koji su doseljenici dobro poznavali pre no što su došli u Rusiju.
U sastavu ruske vojske srpske graničarske jedinice učestvovale su u brojnim ratnim i drugim pohodima: u sedmogodišnjem ratu (1756-1763), u ratovima protiv Turske (1768-1774. i 1787- 1791), kao i u oružanim intervencijama u Poljskoj (1764-1768) i Zaporoškoj seči (1775). U sastavu ruske armije koja je pod komandom feldmaršala Apraksina prodrla u Prusku (1757) istakla su se i dva srpska puka. Zapravo, u svim značajnijim bitkama tokom sedmogodišnjeg rata učestvovale su i srpske jedinice uključujući i pohod na Berlin (1760) kada je privremeno i osvojen ovaj grad.
Iz više razloga srpska naselja u Rusiji nisu se mogla dugo održati. Prodiranje Rusije prema svojim prirodnim granicama na Crnom i Azovskom moru, činilo je izlišnim posebna vojnička naselja u unutrašnjosti zemlje. Carica Katarina II (1762-1796) je posebnim manifestom 1762. pozvala strance da se bez ikakvog ograničenja i gde žele naseljavaju u Rusiji, što je isto činilo izlišnim dalje postojanje posebnih srpskih naselja. Sa druge strane, srpska naselja nisu ispunila očekivanja ruske vlade, jer su generali Horvat, Šević i Preradović za potrebe Nove Srbije i Slavenosrbije trošili godišnje ogromnu sumu od 700.000 rubalja, a umesto obećanih „mnogih pukova“, jedva su formirali četiri puka i to nepotpuna. Najzad, ta naselja, daleko od matične zemlje, bez jačeg priliva novih doseljenika, pre ili kasnije bi se utopila u ogromnu masu istovernog i etnički srodnog stanovništva kako se to i dogodilo Srbima u Rusiji.
Zbog navedenih razloga u Petrogradu je odlučeno da se ukinu Nova Srbija i Slavenosrbija, a kao povod da se to sprovede poslužila je istraga protiv generala Horvata, optuženog za mnogobrojna zlodela i zloupotrebe, što je i dokazano. Stoga je Horvat lišen čina, sva imovina mu je oduzeta, a on je prognan na sever Rusije u Vologdu gde je i umro.
Ukazom od marta 1764. Nova Srbija je reorganizovana pod imenom Novorosijska gubernija. Jula iste godine to je učinjeno i sa Slavenosrbijom koja je spojena sa »Ukrajinskom linijom« u novu celinu pod imenom Jekaterinska provincija Novorosijske gubernije, a 1775. priključena je Azovskoj guberniji.
Iste godine ukinuta je i Zaporoška seča a time i autonomija kozaka u čemu je značajnu ulogu imao i general Petar Tekelija zbog čega je nagrađen velikim posedom u Vitebskoj guberniji. Krajem 1784. u Rusiji su bila uvedena namesništva. Teritorija nekadašnje Nove Srbije, Slavenosrbije i Zaporoške seče ušla je u sastav Jekaterinoslavskog namesništva, pri čemu je istočna polovina nazvana Jekaterinoslavska a zapadna Voznesenska gubernija.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
