Praznik je posvećen antičkom komandantu Soluna koji je stradao zbog širenja hrišćanstva.
Mitrovdan je nepokretni ili stajaći praznik, što znači da je uvek istog datuma, odnosno 8. novembra po novom ili 26. oktobra po starom kalendaru i obeležen je u crkvenom kalendaru crvenim slovom.
Sveti Dimitrije je rođen u Solunu u trećem veku naše ere, za vreme cara Maksimilijana. Ignorisao je carevo naređenje da progoni hrišćane i javno je propovedao hrišćanstvo.
Kada je car čuo da je solunski zapovednik hrišćanin, naredio je da ga bace u tamnicu gde je mučen i pogubljen. Solunski hrišćani tajno su ga sahranili. Na mestu njegovog groba kasnije je podignuta crkva, a Dimitrije je proglašen zaštitnikom grada Soluna.
Prema predanju, Dimitrijev grob odisao je bosiljkom i smirnom, pa je on zato nazvan Mirotočivi. U srednjovekovnoj Srbiji, posvećeni su mu mnogobrojni hramovi, uključujući i crkvu u Pećkoj patrijaršiji i kapelu u manastiru Visoki Dečani.
Po broju onih koji ga slave, Mitrovdan je na petom mestu na listi najvećih srpskih slava. U srpskom narodu Mitrovdan je jedna od većih slava, krsno ime nekih esnafa i dan održavanja zavetine u mnogim mestima.
Mitrovdan je u Srbiji jedna od većih slava, a po verovanju je pravi vesnik zime. Na taj dan su se, po pravilu, rastajali hajduci da negde prezime zimu. Zato se smatra da do ovog praznika treba završiti sve velike radove u polju, sve što se radi napolju. Veruje se da uoči Mitrovdana svako treba da bude kod svoje kuće - ko to ne uradi, cele godine će noćivati po tuđim kućama, kaže verovanje.
Na dan slave, ne valja se da roditelji grde decu, po običaju. Svi priželjkuju da to bude sunčan dan, kakav predskazuje blagu zimu.
Ovaj dan je poznat, kako se verovalo, i po tome što su se hajduci tada rastajali da bi negde prezimili zimu i ponovo se sastali o Đurđevu danu sledeće godine.
Tako je i nastala krilatica: Mitrovdanak - hajdučki rastanak, Đurđevdanak - hajdučki sastanak.