NAŠA DIVNA SRBIJA: Upoznajte KRALJEVO, od jutra do ponoći!

U Kraljevo možete doći Ibarskom magistralom , skretanjem posle sela Adrani, ili sa suprotne strane, kada prođete Konarevo. Možete doći putem koji vodi iz Kragujevca ili Kruševca, sa četiri različite strane možete ušetati u Kraljevo, nebitno u koje doba dana ili noći.

Važno je da budete tihi, verovatno će i vas sačekati sablasna tišina i duge ulice pod pravim uglom koje postoje u samo još jednom mestu na svetu..

Kada se ušunjate u tišinu grada shvatite koliko je spokojno i mirno , koliko su stanovnici neprimetni s minimalnim davanjem znakova egzistencije. Jutarnja gužva jedva da postoji, eventualno nekolicina koji odlazi automobilima na posao može napraviti manji zastoj na mostu preko reke Ibar, sve druge ulice su veći deo dana prohodne. Možda je i Beogradska malo zakrčena pešacima u nekim intervalima, ali isključivo jer vodi do gradske pijace koja je nedeljom najposećenija. Od Dositejeve, pa sve do Karađorđeve radnim danima možete videti većinom pešake, uglavnom srednjoškolce koji su krenuli u školu, jedni na jednom kraju grada, drugi na drugi kraj, u sredini su Umetnička i Muzička škola. Oni koji su manje ljubitelji šetnje koriste automobile ili javni prevoz- koji na svega sat prolazi kroz glavne ulice, spajajući delove grada.

Čini se na tren da je grad oživeo , da je prekinuta tišina koja para uši čitavo jutro. Grad ipak nije oživeo, tu samo postoje ljudi koji su živi, koji piju u baštama kafića već drugi espreso u podne. Grad umirre, reći će meštani, ovde skoro ništa ne radi kako je nekada radilo. Mi postojimo i udišemo vazduh koji je zagađen, ali ne dimnjacima iz fabrika. Nastavljaju samo da posmatraju okolinu, mesta ne nalik drugim mestima, grad ni nalik drugim gradovima, iako je tih već decenijama, sagrađen je sa dušom, onom koja je prepoznatljiva samo Kraljevčanima, trebalo bi upoznati tu ’’dušu grada’’.

Uprkos tišinama, on i dalje miriše na peciva iz pekara i slatkišima sa štandova koji se nižu niz glavnu pešačku zonu. Čini se da meštanima treba samo malo, veoma malo da se nasmeju. Tek toliko da kafa počne da se kuva posle podne, nakon završenog posla, ne da u to doba dolazi četvrta po redu- u kafićima ’’besposličara’’.

Podne je, šetnjom kroz Trg Svetog Save vidite mlade koji se posle škole sastaju , jer je to neka sredina između škola ’’sa jedne strane grada’’ i škola ’’sa druge strane grada’’. No, skoro je promenjen naziv mesta sastanka, pre nekoliko godina se taj Trg Svetog Save nazivao ’’kod tenka’’, jer je naime tu postojao tenk iz Drugog svetskog rata , usled rekonstrukcije tenk je premešten u naselje Jarčujak i od tada isključivo stariji i dalje govore ’’nalazimo se kod tenka’’, mlađi uveliko praktikuju ’’kod muzeja’’. Nakon srdačnih pozdrava prijatelja, odlaze u park preko muta ’’muzeja’’, ’’tenka’’, ’’Trga Svetog Save’’. Onda slede dugi razgovori o danu, školi, o novim ljubavima i starim temama, maturanti uglavnom  govore o odlasku i fakultetima koje će upisati sa nadom da se više neće vraćati u svoj rodni grad. OSIM u posetu porodici, za vreme praznika, ili nekim vikendom, naravno.

Kasno popodne već podrazumeva završen ručak i odlazak u šetnju. Najčešće su kod starijih generacija popularne kafane ’’Pariz’’ i restoran ’’Turist’’, to su obležja grada, zaštićeni, i ne mogu se zatvoriti, državno su vlasništvo i ne mogu se zatvoriti- rade već stotinu godina. Kafana ’’Zadužbina’’ je pre tri godine doživela jedan tužan epilog svoje duge istorije, a bila je poput gorenavedenih. Naime otvorena je 1911 od strane Anđela Savić i njegove žene, zarad pomoći gladnim studentima. Kafana je nakon Drugog svetskog rata podruštvljena i postala je jedno od omiljenih mesta za odmor većini meštana. Do nedavno su tu sedeli muškarci, žene- od 17 do 77 godina, nalazeći uvek zajedničke teme bez obzira na jaz. Postala je kultno mesto vremenom, utočište zaljubljenima, ostavljenima, ili pak onima koji su željni priče. Međutim, ’’Zadužbina’’ je zatvorena prošle godine. Uprkos bojkotu građana, vlast je rešila da proda lokal i da od kultne kafane napravi APOTEKU, u samom srcu grada, iako ovom gradu jedino što ne manjka su apoteke. No stanovnici su shvatili da ne mogu protiv vlasti pa su nastavili da ispijaju espreso kafe na sasvim običnim mestima, sa sasvim običnim pričama, ne zanimajući se da napišu neku novu istoriju.

Dolazi predveče, Ibarski kej u proleće i leto u ovo doba dana postane šaren od dugih letnjih haljina i male dece koja trče uz bedem koji prati korito reke Ibar. Tu se nađe i po neki mladi par kako šeta držeći se za ruke. Ovo je mesto koje može osvojiti posetioce svojim letnjim noćima, ona tišina ’’od jutros’’ je skoro pa nestala, noć kao da privlači osmeh u grad, čini se da možete biti nešto srećniju i glasniji- niko vas neće ućutkati. Miris ustajalog parfema i svežih kokica se širi bedemom- među povorkom ljudi. Prolaznici mogu birati između klasičnih štandova kokica, ili onih novijih- sa modernim prelivima, šarenim. Jedan čovek već dvadeset godina prodaje mirisno kestenje i kokice, a pored limene trafike ima zakačene helijumske balone ispunjene pirinčem. Taj zvuk pirinča u balonima vraća u detinjstvo svakog tinejdžera koji prođe i obrati pažnju na starog prodavca.

Zatim padne noć, na trenutke se smeh utiša i opet odsustvo glasova ispuni grad , međutim to je samo naizgled tako. U zatvorenim kafićima i klubovima omladina verovatno ispija omiljena pića sa društvom, a oni nešto stariji su u kafani ’’ Burence’’, ili nekom etno mestu van grada. Ulice su ponovo prazne, tek neki automobil prođe, ili umorni ljudi koji se vraćaju kućama iz šetnje, svako svom naselju i večeri koja je spremna, ili čeka da bude spremljena.Neki će nastaviti smeh na terasama, ili zatvoreni u svojim domovima, a neki će se pitati kako prebroditi naredni dan- ili onaj posle njega..

-Ponoć je, grad još uvek ne spava, samo je sada potpuno utihnuo.Šetnja pored Trga srpskih ratnika u ovo vreme je veličanstvena. Velika figura neznanom junaku, Kraljevčanima poznat kao ’’Milutin’’, stoji visoko iznad svega i svih, čini se kao da čuva grad- i nebitno da li veje sneg , pada kiša ili duva veta, i dalje se čini da ponos ne napušta siluetu. Ponos koji se širi na svakog prolaznika koji se tu nađe, makar i slučajno..

’’Milutin’’ bi voleo da dovede sve u red, samo kada bi mogao- kada bi istorija bila toliko snažna.

Opet je sve tiho.

SKINI APLIKACIJU