NAJVEĆI RATNIK SRPSKE VOJSKE! Čuvena naredba vojvode Vuka i danas odzvanja istorijom (FOTO)
Autor: Glas javnosti
Uvek je Srbija imala one koji su nepokolebljivo davali primer kako se voli Otadžbina. Vojin Popović je bio sigurno jedan od njih. O junaštvu, veri, hrabrosti dovoljno govori ponašanje njegovih 2200 vojnika Dobrovoljačkog odreda.
Nikad nisu odstupali, bespogovorno su išli za svojim vojvodom. Krećući za njim i u one bitke za koje su svi mislili da ih je nemoguće dobiti. Zna se da se srpski vojnik nikad tako ne ponaša zato što mu je naređeno ili ga je strah.
Ne, takav odnos prema starešini kod srpskog vojnika može biti izazvana samo poštovanjem. Iz njedara Srbije su nekad rasli samo takvi oficiri, starešine, vojvode, generali… Oni koji su zaslužili i u svakom momentu iznova izazivali poštovanje, svojim odnosom prema majci Srbiji. Onda kada bi drugi mislili da je nešto nemoguće srpski oficiri su odgovore tražili u veri i srcu. Tamo su uvek pronalazili onaj jedini ispravan put koji ih je ljubavlju prema Otadžbini vodio napred. Put koji nije dozvoljavao sumnju, predaju, povlačenje, nepotreban strah. Poštujući majku Srbiju živeli su život dostojan svetosavaca.
Osluškujući svoju dušu koračali su uvek napred u slavu omogućavajući tako svom narodu ponos, a Otadžbini slobodu. Iskrena vera i otvorena duša na kraju su uvek odnosile pobedu. Svetosavci su odvajkada umeli to da prepoznaju. Vera, čojstvo, hrabrost se tako sa starešina, oficira, vojvoda generala prenosila na narod. Tada su zajedno takvi nepokolebljivi i neustrašivi postajali strah i trepet neprijatelju, svakom nadolazećem zlu. Branili su naši đedovi uvek veru, slobodu, istinu i pravdu. Zaslužio je tako ovaj narod najsvetlije stranice svetske istorije. Trude se neprijatelji vekovima to da izbrišu, ospore. Smeta to i našim „prijateljima“ sa zapada, ali sve ono što je urađeno iz duše toliko je duboko urezano da je nemoguće da nestane.
Jedan od onih koji je inspirišući svoje borce Srbiji dodao još najlepših stranica slave bio je komitski vojvoda Vuk. Zapamtili su ga prvo Turci 1905. leta Gospodnjeg u borbama za Staru Srbiju. Osmanlije su osetile svu snagu vere, čojstva i ljubavi ka Otadžbini u borbama na Kozjaku i Čelopeku. Krenuo je sa Turcima a nastavio četničkim akcijama, Kumanovskom bitkom, bitkom na Srtevici, u Balkanskim ratovima. (1) Kada je Srbija izašavši iz Balkanskih ratova počela da sneva o miru i slobodi, krenula da oporavlja i zaceljuje nepravedno nanesene ožiljke i rane pokazalo se da zlo nikad ne spava. Nova nesreća krenula je da se nadvija nad Srbijom, počeo je Prvi svetski rat.
Kada počne rat Otadžbini su potrebna njena najbolja i najodanija deca. Opet je došlo vreme da se pokaže ko su srpski oficiri, generali, vojvode, odani soldati, ko su oni zaista pravi Srbi. Sa svojim četničkim odredom odmah na liniju fronta stupa i Vojin Popović pomogavši Dunavskoj diviziji da u Mačvi održi front. Zatim kao komandant Jadranskog četničkog odreda biva učesnik još jedne slavne bitke ovog puta na Ceru. Pod naletom mnogo jačeg i brojnijeg neprijatelja srpska vojska ipak biva naterana na povlačenje preko Albanije. Sa njom se povlači i vojvoda Vuk i njegov odred.
To je bio iznuđen potez. Nažalost i jedino rešenje kojim je u tom trenutku mogao da se sačuva bar deo vojske. Čim su se stvorili uslovi za povratak vojvoda Vuk je bio na prvoj liniji ratnih sukoba. Ovog puta kao komadant Dobrovoljačkog odreda u proboju Solunskog fronta.
Nikad za njega nije postojalo pitanje ili dilema šta treba činiti, šta je ispravno. U njegovoj duši oduvek je to bilo jasno zapisano. Odgovor je bio duboko uklesan u iskrenom svetosavskom srcu. Znao je ono što svi pravi Srbi znaju: neophodno je činiti sve što si u mogućnosti za čast i slobodu Otadžbine. Nije sumnjao u svoju veru, krv, narod, majku Srbiju. Krv je jasno govorila da mu dužnost nalaže da se punom snagom suprostavi svakom neprijatelju Otadžbine. Vera da to uvek mora činiti časno. Srce je nedvosmisleno kazivalo da nema kompromisa sa onima koji pokušavaju silom da nam nametnu svoj sistem vrednosti. Sa onima koji napadaju ili ugrožavaju srpski narod i njegovu Otadžbinu.
Mogli bi spominjati mnoge bitke koje je neustrašivi vojvoda vojevao predvodeći u njima svoje četnike, srpske vitezove. Ipak ima jedna na kojoj se moramo zadržati, ona poslednja koju je on predvodio. Poslednja ne zato što više nije hteo ili želeo, već zato što je u njoj svojoj majci Srbiji kao njeno najodanije čedo predao sve što je imao svoju krv, srce, dušu, telo. I ta poslednja bitka vojvode Vuka bila je u skladu sa njegovom verom, sa primerom onog pravog srpskog oficira. Bila je kao i svaka pre toga časna, odlučna, junačka, samim tim pobednička.
Nosilac niza odlikovanja kako ratnih tako i mirnodobskih, profesor doktor Aleksandar Kostić je kao učesnik i svedok u toj bici između ostalog o njoj zapisao:
„… Za zauzeće Gruniškog visa bio je određen Dobrovoljački odred potpukovnika Vojina Popovića, poznatog kao – vojvoda Vuk. Poznavao sam ljude koji su drhtali kad se izgovaralo njegovo ime: bio je čovek gvozdene volje, disciplina u njegovom odredu bila je gvozdena…
…Osmotrio sam položaj i izabrao mesto za bolnicu – najbliže frontu. Vuka sam zamišljao kao gorostasa, namrgođenog pogleda, a on dobroćudan, nižeg rasta, osmehnut… Hoću da mu raportiram, a on će: „Pustite to, molim vas, doktore, nego mi kažite koliko imate sanitetskog materijala?“ Mnogo, kažem ne daj Bože da ga u tolikoj meri upotrebim… A on će: „To će biti ljuti boj, takav još, doktore niste videli. Moramo zauzeti Gruniški vis, jer je veoma važan položaj za dalje operacije. To zna i neprijatelj pa ga neće dati do poslednjeg čoveka…“
… Ubrzo poče napad naših jedinica … Najpre jaka mitrljeska i puščana paljba, pa onda bombe i potom prvi juriš… Ubrzo pristigoše i prvi ranjenici… U stvari, dokotrljaše se do bolnice, jer sam bolničke šatore postavio uz front, na koju stotinu metara… Ranjenici se čudno ponašaju: ne žale zbog rana, već zato što su izbačeni iz stroja, iz bitke… Rane su u početku bile od metaka, šrapnela, bombe
… Bitka traje neprekidno 48 časova. Za to vreme šest puta sam čuo glas vojvode Vuka: „Junaci, za mnom, Grunište mora biti naše…“
… Trećeg dana borbe – tišina: ni puška da opali, ništa se ne čuje, a ranjenici dolaze… Nose ih, vuku, ima ih na desetine. Nigde pucnja, a toliko ranjenih! U čemu je stvar? Šta se zbiva? Shvatio sam tek kad sam im skinuo odeću – tela izbodena bajonetom i nožem. Tog trećeg dana boja, Grunište je bila klanica. Na Gruništu, njegovom vrhu, zavijorila se srpska zastava…
…Ali gle, kakva je sad to povorka, otkuda to ridanje, taj plač ratnika? Šta se dogodilo sa ovim neustrašivim ljudima, koji su hiljadu puta gledali smrti u oči i nisu ustuknuli?! Koga to nose, za kim toliko ridanje surovih ratnika? Spustili su nosila i ja podignem plašt: vojvoda Vuk! Kao da je zaspao…“ (2)
Vojin Popović je tada zaspao mirnim snom znajući da je on Otadžbini i svom narodu dao sve. Mogao je spokojno pred svoje pretke. Znao je da će neprijatelj njegovo ime zauvek spominjati sa strahopoštovanjem, a njegovi Srbi sa ponosom i poštovanjem. Za života je Turcima vratio za svaku suzu, jauk, bol koji je istrpeo njegov otac i porodica. Nije ostao dužan za ono zbog čega su morali da se isele iz tada okupirane njegove rodne Sjenice. Kada je napuštao svoj rodni grad imao je 6 godina ali već tada i srce junaka koji je odlučio da čim ojača ne dozvoli nikad više neprijatelju da uživa u muci srpskog naroda.
VOJVODA VUK
Zašto gavran zagrakta i prhnu
Povrh visa kod sela Gruništa?
– Biće krvi, biće razbojišta,
Jer se spusti po Kamenu Crnu
Strašna ruka u Vojvode Vuka.
Tu nastade vrisak od pušaka,
Tu poleže četnik do četnika,
Tu tisuća pade nasilnika,
Tu pogibe junak do junaka
Silnog puka u Vojvode Vuka.
Tri juriša biše i odbiše,
Kad četvrti biti započeše,
Kad bombama dušmana razneše,
Kad sokoli kame povadiše…
Klonu ruka u Vojvode Vuka.
Veseli se, Bugarijo ljuta,
Nema više onoga junaka,
Ni njegova šlema, ni mizdraka…
Spasena si po stotinu puta
Silnih muka od Vojvode Vuka.
Milosav Jelić
Sa pravom je jedan od Vukovih potčinjenih komandanata Milosav Jelić u stihovima zabeležio da je neprijatelj imao razloga da se veseli. Smrt vojvode Vuka njima je na trenutak dala nadu. Znali su da se takvi junaci ne rađaju svaki dan. To su znali, ali nisu znali da svako srce ispunjeno verom i ljubavlju ka Otadžbini je još jedno srce junaka. Srce novog srpskog vuka, srce nepobedivog viteza Srbije. Upravo takva su srca svetosavaca a njih je Srbija tada bila puna. Po Jelićevom svedočenju tog događaja Srbi su na momenat zastali. Ne zato što su se nekog uplašili već zato što su to osećali. Morali su iako je to neprijatelj mogao da iskoristi. Njihov vojvoda, srpski vitez zaslužio je tu počast:
„…Kad Vuk priđe streljačkom stroju praćen ordonansima i svojim posilnim Lukom, Vranjancem, on izvadi revolver i viknu:
– Napred dobrovoljci!
Vojnici ustadoše, a digoše se i Bugari i baciše se jedni na druge. Tuklo se revolverima, bombama i noževima … Jedan od zaostalih bugarskih vojnika podiže se iza jednog kamena i stojeći opali na Vuka.
Naši ga ubiše odmah, ali njegov metak prođe našem komandantu kroz sred srca…
Kad dobrovoljci u centru i na desnom krilu čuše za pogibiju Vukovu, ostaviše puške i pola su časa tupo gledali pred sebe. Da su nas za to vreme napali Bugari, sjurili bi nas u Crnu Reku.
Odozgo smo lepo videli Vukovu pratnju. Osam starih četnika nosili su naizmenično pored obale nosila s poginulim junakom. Ja sam plakao kao dete.
Činilo mi se kao da se s njim i Srbija sahranjuje.
Slava mu!“
Danas dok on spava nadajmo se da se bude novi vitezovi Srbije, novi ponosni Srbi. Nije uspeo neprijatelj još ni da shvati da je jedan srpski heroj zaspao večnim snom a to je već kod svih njegovih saboraca ojačalo veru i odlučnost. Odlučnost da neprijatelju nikad ne dozvole da nam majku Srbiju sahrane. Veru da će u tome i uspeti. Zato i pored sve želje koju je neprijatelj uvek jasno pokazivao Srbija opstaje. Nisu uspeli da sahrane našu majku Srbiju zato što ona uvek iznova iznjedri nove junake, heroje, svetosavske vitezove.
Tako smo i pored domaćih kvislinga, snage i upornosti neprijatelja, zla koje ne preza ni pred čim, uvek opstajali. Ostajući ponosni na svoju istoriju zahvaljujući onim pravim nepokolebljivim čedima Otadžbine, onima poput vojvode Vuka. Sigurno je da ih i danas ima naša majka Srbija. To što ih ne vidimo znači samo da ona ne želi da nam ih pokaže dok ih zaista i ne zaslužimo.
Kada dođe vreme shvatićemo da su bili tu sa nama ili pored nas. Da je Srbija i danas puna hrabrih, pravdoljubivih, časnih i nepokolebljivih. Onih čiji su um i duša odani svojoj veri, narodu, Otadžbini. Srba koji nisu poklekli pred zapadnom satanom. Oni čije su duše ispunjene ljubavlju, istinom, pravdom, a srca verom, čojstvom i hrabrošću. Moramo sačekati taj trenutak budni i pomoći im kad kucne čas. Da zajedno kao uvek nepokolebljivo sačuvamo svoju veru, ime, čast, slobodu i Otadžbinu.
Čuvena naredba vojvode Vuka
"Dakle, ja tražim od svojih četnika da me nikad ne lažu, da se ne šale da što ukradu, da ne traže od ove sirotinje da im nešto kuva i peče za jelo, bez mog odobrenja. Sve što se za četu uzima, ja moram znati i to se mora platiti. Svako moje naređenje mora se bez razmišljanja izvršavati. O hrabrosti neću da vam govorim, jer čim ste ovde, znam kakvi ste u tom pogledu. Onaj ko umakne i obruka se, znajte neće dobro proći. Između sebe ne smete se svađati, grditi i meni tužakati. A ovo je najglavnije i dobro upamtite: žene i odrasle devojke ne smete ni pogledati. Sa njima ne smete ni razgovarati. Jeste li razumeli?! Vi ste mutavi za žensku čeljad. Ako vas što žene pitaju, ne odgovarajte, a vi nemate potrebe ništa njih da pitate. Uvek ima poneki muškarac, pa se njemu obratite. Za kog doznam ili primetim da što protivno ovome učini, ubiću ga. To vam je sve. Mene mrzi da ponavljam, zato kad neki novi četnik dođe, vi ga upoznajte sa ovim što rekoh."
SKINI APLIKACIJU
