Najsmešniji virus na svetu sad nam se poslednji u lice smeje

Čudo je šta nam je napravio ovaj virus, urnisao nas, doneo stotine mrtvih, razboleo čitavu naciju, naučio šta je policijski čas, nošenje maski, držanje rastojanja, pranje ruku(?) vožnja u busu na svakom drugom sedištu…I tako smo živeli gotovo tri meseca. I istrpeli sve. Do skora.

Ali da krenemo od početka. Našeg početka, jer je on počeo još oko Nove godine u Kini, kada je sve bilo tako daleko od nas. I neverovatna je bila i pomisao da tako nešto može da nas zadesi, jer Kina je tako daleko. A uostalom mi i ne jedemo slepe miševe kao ona šašava žuta braća. Mislili mi, ali ruku na srce I većina ostalog sveta. I oni koji Kineze ne smatraju za braću. Što, uostalom, I nije bitno za celu priču.

Elem, već u februaru virus nije bio lenj pa je rešio da malo proputuje po svetu i doselio se (kao i masa Kineza, uostalom) malo do Evrope. Prvo su veseli Italijani bili neozbilnji pa su odigrali utakmicu Lige u Milanu sa Špancima I tu je sve krenulo – prvo u Italiji, pa onda u Španiji, svi znamo tragediju koja je trefila te dve zemlje. Opet su nam i te zemlje bile daleke, neće virus kod nas, mislili smo.

Mi smo i mogli da razmišljamo tako i da se nadamo ‘neće nas’, ali oni kojima je bila dužnost da brinu o našem zdravlju nisu se mnogo potresali – svi se sećamo one legendarne konferencije sa veselim Nestorovićem, njegovim ‘najsmešnijim virusom’, pozivom ženama da idu u Milano u šoping, jer su cene skroz pale, zezanja Vučića s terapijom rakijom i najvećom dilemom – da li prati ruke čvrstim ili tečnim sapunom.

A onda je zajebancije odjednom bilo dosta – korona je postala stvarnost i Srbi su se  preko noći suočili sa užasom koji je bio odslikan svakim danom u sve većim brojkama bolesnih i preminulih. Vlast je tvrdila da (su)smo bili spremni, bolnice po Beogradu iI Srbiji pretvarale su se u objekte za smeštanje obolelih od korone, sportske hale pripremljene su za prihvat zaraženih. Prodavnice su, istina za volju, bile dobro snabdevene, malo brašna je zafalilo par dana, isto bilo i s toalet papirom…

Epilog prve faze nam je poznat, ali neka pitanja iz tog vremena su ostala bez odgovora, kao na primer zašto se nismo bolje i na vreme spremili, zašto nisu na vreme nabavljeni repsiratori, nego su posle na crno kupovani po astronomskim cenama, zašto nije kupljeno dovoljno zaštitne opreme za medicinare barem za početak, a ne da navlače kese na sebe kako bi se zaštitili.

Pitanje svih pitanja je i zašto nije na vreme pripremljen prihvat onih 300.000 gastarbajtera sezonaca, nego su nam i oni doneli dobru količinu virusa. Nisu oni krivi, imaju pravo da se vrate u svoju zemlju, ali ih je trebalo nekako izolovati, i radi njih i radi nas. Ali to nije učinjeno, a čak je i Šef priznao da mu je to možda bila najveća greška. I jeste, samo nije trebalo da ih pusti da se švrćkaju po zemlji i šire virus naveliko.

Takođe, nejasno je zašto  poslasmo onolike avione pomoći Italiji, kao das smo najbogatiji na svetu, i još, kako reče Šef, sve smo to platili(?!). Čekaj, bre odakle? I zašto? Pa naravno da treba svakom pomoći, ali rastegneš se koliko možeš, a za našu sirotinju sasvim je bilo dovoljno da  smo poslali kombi sa par hiljada kombinezona, maski i rukavica. Bila bi to lepa pomoć i pažnja prijatelju u muci.

No dobro, bilo to, pa prošlo i činilo nam se da je posle tri meseca sva muka iza nas. I to su pričali i lekari (struka, kako vole da se zovu) i država, falio je još samo vatromet da se sve proslavi. Neki iz ‘štaba’ su samo stidljivo podsećali da bi ipak trebalo da se ponekad stave maske i da se baš mnogo ne zezamo. Poneki da, ali niko drugi (većina) se nije setio da ozbiljno podseti da ipak nije gotovo i da moramo da se čuvamo. Naprotiv, za derbi pred desetinama hiljada navijača niko nije rekao da je problem, žurke u zatvorenom niko nije branio, svadbe, proslave – udri brigu na veselje. Čak su i nesrećnog Novaka navukli da je sve prošlo, pa je on organizovao svoj Tur i na kraju i dobio po turu, ni kriv ni dužan, a želeo je najbolje, to svi znamo.

A sve se to dešavalo neposredno pred izbore, koji su očigledno nekima (znamo kojima) bili mnogo bitni i važni da se održe. I uspeli su, privid da je sve u redu je lepo stvoren, brojke koje su saopštavane bile se male i šou je mogao da počne, a i da se održi.

A onda, samo dan kasnije, brojke o zaraženima su otišle u nebesa, ljudu su bili u potpunom šoku i nisu verovali da se sve ponovo dešava.  Bolesnih počinje da biva kao u vreme vanrednog stanja, a naše drage vođe opet su imale objašnjenje – sami ste krivi, što volite fudbal, što idete na žurke, što vam se rađaju unicu, šta sad hoćete?! Pa zar vam nismo govorili da će ovo da se desi, govorili su, ne trepnuvši, strukovno podržani od Darija i Konova, kojima odjednom niko ništa nije verovao. I to s dobrim razlogom – jer ni malo dete nije više verovalo u priču da je virus buknuo baš dan posle izbora, a i zli novinari su provalili podatke o zaraženima i umrlima koji su navodili triput veće brojke od zvaničnih.

I šta je rezultat? Izviždani Ana i Lončar kao nikad u Novom Pazaru , gradu u kojem su smrtovnice preplavile zidove i tarabe, u kojem je došlo da totalnog raspada sistema. Kažu, ‘ma to su Suljini’, to je čista politizacija, a i ti likovi su tamo neki ‘dileri I krimosi’. Ne objasniše bar što krimosi ne mogu da dobiju virus, i što i dileru ne može da se razboli neki član porodice ili prijatelj…I da li je krimos I ona mučenica koja je, pošto joj je umrla majka, stigla Anu u pazarskoj bolnici i upitala je dokle će da laže i da li su izbori važniji od života?!

Uostalom, najmanji je problem zviždanje Ani i Zlatiboru, zaslužili su oni mnogo više buke, mnogo je veći  zaustaviti ovo zlo kako znamo i umemo. Kakvi noćni klubovi, splavovi, kafići do ponoći – zatvarajte  sve, naplaćujte drakonske kazne za sve koji ne nose maske u prevozu, kao, uostalom što ste  u početku drali penzionere koji bi promolili nos iz kuće da bi leba kupili.

Uozbiljite se, ljudi, blizu smo dna, najsmešniji virus dočekao je svoje i sad nam se svima grohotom smeje. U lice.

G.J.

SKINI APLIKACIJU