Glas Javnosti

Na Vidovdan je rođena HEROINA SRPSKOG NARODA MILUNKA SAVIĆ – NAJODLIKOVANIJA ŽENA U SVETSKOJ ISTORIJI RATOVANJA

Društvo
Autor: Glas Javnosti

Na današnji, Vidovdanski dan, čija se simbolika od Kosovskog boja provlači kroz vekove, rođena je  1892. godine u Koprivnici kod Jošaničke Banje, tadašnjoj Kraljevini Srbiji,  još jedna heroina srpskog naroda Milunka Savić, najodlikovanija žena u svetskoj istoriji ratovanja.

Obeležavanje 100-godišnjice od početka Velikog rata, pa sve do Dana primirja u istom, četiri godine kasnije, konačno su Milunka i njana grandiozna, višestruko nagrađivana hrabrost, na žalost, više u inostranstvu nego u našoj zemlji, oživeli njeno ime u kolektivnom sećanju naroda.

 

Baš kao da se krug zatvorio, i u ovom Vidovdanskom praznovanju naših velikih junaka, Cara Lazara i njegove vojske, Milunke i naše junačke vojske Prvog svetskog rata, kao u onom divnom pisaniju još jednog našeg velikana Miloša Crnjanskog - ,,Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda“.

Upravo te njegove reči o beskrajnom plavetnilu, nagoveštavaju, odnosno konstatuju  nešto što nas prati kroz celu istoriju, a to je velika lakoća zaborava kojoj smo spremni da u uslovima mira prepustimo naše heroje, simbole svetlosti, mira i slobode, ali i pripadnike drugih naroda koji su ostavili dubokog traga u srpskoj istoriji. Ali oni ipak nastavljaju da svetle, baš kao Miloševe zvezde, čekajući da ponovo budu otkrivene – jer “Heroj nadživi sebe”, kazuje jedna naša narodna izreka.

Ne smemo dozvoliti da veliki ljudi i naša istorija budu zaboravljeni

A na nama je, takođe, veliki ali divan zadatak, da ne zaboravimo, da ne dozvolimo da ti događaji i ljudi ostanu zaboravljeni. Zaboravljeni su, međutim, i mnogi naši “obični” ljudi, dobri domaćini, a da ne kažem i naučnici svetskog glasa  koji su priznanja za svoja otkrića, naučna, književna, umetnička, često dobijali od drugih naroda, od drugih država, a ne i od svoje i od svojih.

Na nama je danas, posebno mladima, da te junake ponovo oživimo u kolektivnom sećanju kako Srbije, tako i sveta, posebno dela ljudi poput Milunke Savić, koju u svetu znaju kao “Srpsku Jovanku Orleanku”,  kako ju je prozvao Francuski narod, zatim Flore Sands, Arčibalda Rajsa, Nikole Tesle, Miloša Crnjanskog, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića, Mileve Marić – Ajnštajn i mnogih drugih naših i tuđih zaboravljenih umova. Važno zbog nas, naše istorije, zbog sveta, zbog našeg mesta u svetu, zbog potrebe da se ispuni i ono biblijsko “Da ništa nema tajno, što neće biti javno”.

 

Učestvujmo upravo mi, generacije ovog doba, jer mi drugog doba nemamo, u uklanjanju prašine koja se nataložila nad našim nemerljivim ljudskim blagom koje treba ponovo da zasvetli kao videlo svima nama, kao naše svetlo i doprinos koji su Srbija i njeni ljudi dali svetu. Taj posao je na nama, bar da ga započnemo, da baklju saznanja prenesemo budućima da nastave da je sa ponosom nose. 

Simbolika cveta i herojstvo žene 

Upravo je podsećanje na Dan primirja u Velikom ratu iz pepela vaskrsao – još jedan simbol, ljubičasti cvet simboličnog naziva Natalijina ramonda (Ramonda nathaliae), koji je u botanici poznat i kao cvet feniks jer kada se potpuno osuši i posle nekoliko godina može ponovo da oživi kada se zalije.

Foto: YouToube/Printscrin

Upravo simbolika ovog cveta kao nečeg divnog i lepog i herojstva žene Milunke Savić, koju su više cenili strani generali, ljudi i zemlje od njenog sopstvenog,  nadvisuju sve strahote koje donosi rat kao posledica ljudske netolerancije, neljudskosti, ne poštovanja osnovnih zakona prirode i čoveka – “ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”. Кada bismo poštovali ovu divnu i važnu Božiju zapovest, ne bi bilo neprikladnih reči među ljudima, a kamoli ratova. Zamislimo se, jer upravo tragika i herojstvo naših predaka koji su u Prvom svetskom ratu, koji se još naziva Velikim – ne znam da li po ogromnim žrtvama ljudskog bezumlja ili, kako bih više volela da jeste, brojem Ljudi – istinskih heroja koji su se i u uslovima nečoveštva pokazali čovečnim, sa velikim Č.

Milunka Savić i višestruka simbolika vaskrsvajućeg cveta

Od cveta biljke do cveta junaštva i čojstva, čijoj porodici pripada i Milunka Savić, najodlikovanija žena ratnik, srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim oredenom Ratni krst sa zlatnom palmom, kao i sa dva ordena Legije časti. Zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“. Iako je u borbama ranjavana čak devet puta to je njeno srce učinilo izgleda još većim, jer je posle Velikog rata, iako u našoj zemlji skrajnuta i zaboravljena nastavila sa svojim junaštvom. Ovaj put pokazujući ga kroz podizanje dece - svoje i tri usvojene ćerke, kao i još 30 mališana koje je školovala, uprkos  skromnim primanjima čistačice u banci.

 

Odbila je svojevremeno ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela Кoprivnice kod Raške.

Milunka je bila i deo čuvenog „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Кnjaz Mihailo“. U ovom puku, osim nje, borila se i Škotlanđanka Flora Sands. Milunka se istakla kao bombaš u Кolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Кarađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine. Tu se istakla u bici na Кajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika.

Žena sa najviše vojnih odlikovanja – borila se od nemila do nedraga

Кada je 1920. godine demobilisana nije imala gde da stanuje, pa je noćivala 16 dana u "Prokopu", tražeći posao i smeštaj, a 15  godina je radila najteže i najprljavije poslove. Početkom 20-tih godina prošlog veka, za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, da bi kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33, usred Beograda sa tri ćerke, isključenom strujom, a noću je prela vunu, objavljeno je na Vikipediji.

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.

 

Nakon Drugog svetskog rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. 1972. godine, Skupština grada Beograda dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine. Porodična kuća je prodata 1974. godine. Memorijalni kompleks sa stalnom izložbenom postavkom posvećen Milunki Savić je otvoren oktobra  prošle godine u Jošaničkoj Banji.

Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu, a njeni  posmrtni ostaci preneti su, tek posle četiri decenije od njene smrti,  iz porodične grobnice u Aleju velikana, 2013. 

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 
 

HOROSKOP