Kraj oštrim raspravama oko istopolnih brakova se ne nazire! Homoseksualizam - od lomače do svadbe
Autor: Glas javnosti
Homoseksualizam prešao je put od osude, progona i strogih kazni poput spaljivanja na lomači do prirodne i prihvaćene pojave.
„Onaj za koga se dokaže da je uživao u sodomiji mora izgubiti testise. Ko bude uhvaćen i drugi put, mora izgubiti ud. A ako to učini i treći put, treba da bude spaljen“.
Ukoliko je reč o ženi "svakoga puta treba da joj se odseče jedan ud, a treći put neka bude spaljena. Sav njihov imetak uzeće kralj.“
Ovih nekoliko rečenica napisano je davno, oko 1260. godine. Potiču iz francuskog sudskog priručnika koji se i dalje čuva u Nacionalnoj biblioteci u Parizu. Da ne bi bilo zabune, nije reč o istorijskom izuzetku.
Stradanje ogromnog broja anonimnih osuđenika zbog „protivprirodnog ponašanja“, „đavolskog poroka“, „zarazne bolesti morala“, predstavljalo je takoreći hiljadugodišnju smrtonosnu stigmu koja je mešala silovanja i pedofiliju sa homoseksualizmom. O judejsko-hrišćanskom poreklu osude svake vrste homoseksualizma i danas raspravljaju istoričari i sociolozi, pominjući različite oblike najokrutnijih mučenja na koja su potom bili osuđeni optuženi za homoseksualnost. Kao i kada je reč o vešticama, lomače i odsecanje glava – prednjačili su. Godine 1791. francuska ustavotvorna skupština abolirala je najzad smrtnu kaznu za „krivična dela bez žrtve“ – sodomiju i veštičarenje.
Svetska zdravstvena organizacija je 17. maja 1990. godine izbacila homoseksualnost sa spiska mentalnih bolesti i definisala je kao „prirodnu varijantu ljudskog ponašanja.“ Od tada, svakog 17. maja se u više od 130 zemalja sveta obeležava Međunarodni dan protiv homofobije, transfobije i bifobije. Još jedna prilika da se upozori na načelo jednakosti među ljudima. Protiv diskriminacije. Ali i za poštovanje zakona. Maloletnika pre svega. I tu stupamo na vrlo osetljiv teren pogrešnog razumevanja pravde. Uostalom, o tome se danas često i dalje vrlo burno govori.
Više nego oštre rasprave izazivaju priče o mogućnom zakonu o istopolnim zajednicama. Ni neka istopolna venčanja koja su se dogodila pre nnogo godina, ne ostavljaju nas ravnodušnim. Naime, više istorijskih izvora, a pre svega Neronova biografija iz pera Svetonija Trankvila (De vita Caesarun, biografije rimskih vladara od Gaja Julija Cezara do Domintijana), kao i knjige Aurelija Viktora i Kasija Diona, navodi da je tokom svog kratkog života (37-68), ozloglašeni Neron sklopio dva homoseksualna braka. Prvi sa dečakom po imenu Sporo, oslobođenim evnuhom koga je Neron smatrao nekom vrstom reinkarnacije njegove sedam godina starije supruge Popeje Sabine Mlađe. Popeja je bila trudna, a umrla je 65. godine, najverovatnije od posledica pobačaja, mada legende kažu da je muž snažno udario u stomak u nastupu besa, navodi fejsbuk stranica Pouke iz prošlosti.
Kako god, posle smrti supruge, Neron je naredio podanicima da mu nađu osobu čije će lice ličiti na voljenu Popeju. Ispostavilo se da na nju najviše liči, ne neka devojka, već mladi Sporo. Navodno je car Neron naredio da se dečak kastrira i pretvorio ga u ženu kako bi se ujedinili u braku. Sporo je mogao da uživa u svim privilegijama i pratio je Nerona prilikom prijema i putovanja. U Grčku, na primer, gde su se navodno i venčali. Sporo je ostao uz Nerona do poslednjeg dana carevog života. Prethodna „bračna“ proba bio je mladi oslobođeni rob Pitagora koga je Neron smatrao za svog muža i u njegovom prisustvu se ponašao kao žena. Ipak, postoji osnovana sumnja da je sklonost prema ljubavnim ludorijama cara Nerona, bila ništavna u poređenju sa njegovom strašću prema pevanju.
Uostalom, poslednje reči su mu bile: „Kakvog umetnika svet sa mnom gubi!“
Kasije Dion, pisac rimske istorije u 80 knjiga pominje homoseksualni brak cara Eliogabala (204-222) iz dinastije Severa, sa svojim voljenim ljubavnikom Hijeroklom. Prema Dionu, mladi vladar se Hijeroklu obraćao kao mužu, a ovaj ga je nazivao „kraljicom“. Eliogabal je voleo da nosi periku, da se šminka i da ga svi oslovljavaju kao ženu. Navodno je jedan od njegovih mnogobrojnih brakova tokom carevanja (218-222) bio i sa Zotikusonm, atletom iz Smirne (današnji Izmir). U čuvenoj knjizi „Carske povesti“ (Historia Augusta), zbirci biografija rimskih vladara, nastaloj u 4. veku, nalazi se podatak da su se Eliogabal i Zotikus venčali na svečanosti koja je bila javna. Budući da je tražio od lekara da svoj polni organ zameni vaginom, Eliogabala smatraju jednom od prvih (poznatih) transrodnih osoba.
Možda je i blizu, ali ipak izgleda kao da se ne nazire kraj oštrim raspravama oko istopolnih brakova. Ta tema se čini bekrajnom i razdražujućom. Ko zna da li je mogućno prevazići duhovitom izrekom slavnog irskog književnika Džordža Bernarda Šoa (1856-1950) koji je napisao:
„Krajnje je nerazumno da se zaljubljeni ljudi venčavaju.“
Šo je zaista dugo izdržao. Bio neženja na glasu do svoje četrdeset druge godine. A onda se oženio milionerkom.
SKINI APLIKACIJU
