KORONA DAN UČITELJICE VESNE: U učionicu ulazim sa osmehom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu!

Koliko je korona pandemija zahvatila sve pore u našoj zajednici dobro se očitava i u najbrojnijem društvenom sektoru, milionskoj populaciji đaka i nastavnika u prosveti. Na društvenim mrežama sve je više objava u kojima se traže zamene za bolesne nastavnike, a na početku najviše takvih zahteva bilo je iz beogradskih škola, sada je to, ipak, akutni problem cele Srbije.

Namerno smo uzeli jedan primer baš iz referentne centralne Srbije, gde su kako tvrdi Vladimir Adžić, predsednik sindikata obrazovanja Čačak, prema podacima iz Školske uprave, u petak bila 33 zaražena nastavnika i 44 u izolaciji,ali i da su brojke koje je diretno dobio iz 28 škola još veće i one pokazuju da je u izolaciji čak 59 nastavnika, dok je 31 nastavnik zaražen. Takođe, kako nam kaže Adžić,u Čačku na birou trenutno nema slobodnih učitelja, a zaraženih ima, pa se angažuju i oni koji nemaju završen master.

Razumno se onda i zapitati kakav je onda, zapravo, radni dan jednog prosvetnog radnika u ovim  pandemisjkim uslovima, pa smo odgovor potražili direktno baš od jedne čačanske učiteljice,Vesne Jerotijević, iz tamošnje OŠ “Milica Pavlović”. Kao i mnogi posvećeni pedagog  Vesna pravi mali uvod, možda onu korisnu digresiju, da i izveštač Glasa javnosti prenese čitaocu, kao ona svom đaku…

-Kao učenica petog razreda obrela sam se u kabinetu za geografiju i susrela se sa nastavnicom, koja je za tadašnje prilike, imala jednu neobičnu naviku. Naime, pred početak časa bi iz svoje torbe izvadila antiseptičku maramicu kojom bi najpre obrisala katedru, zatim dnevnik i na kraju hemijsku olovku kojom će upisati čas. Kod nje na času redari su posle brisanja table i kačenja karte obavezno morali da operu ruke u toaletu i tek potom se vrate na nastavu. Do kraja osmog razreda nije odustajala od svog rituala, na koji smo se kako su godine prolazile navikli i mi, njeni učenici. Početak školske 2020. godine zatiče me, zamislite, u istom kabinetu za geografiju, jer sam posle završenog fakulteta, dobila posao učiteljice u školi u kojoj sam bila đak. Školska godina je počela kombinovanim modelom nastave i u učionici je drugo odeljenje. Moja nastavnica geografije već nekoliko decenija unazad ,,odozgore vidi sve“, a trideset godina kasnije ritual dezinfekcije se ponavlja, ponavlja, ponavlja…, priča nam nadahnuto učiteljica Vesna Jerotijević polako prelazeći na lekciju i za čitaoce:

-Svako jutro, pre početka nastave, alkoholom iz bočice prskam ruke, dezinfikujem katedru i računar, a zatim počinje čas pod maskama. Tablu brišem sama, bez pomoći redara, sigurnije je da sunđer ne ide iz ruke u ruku. Tako je emocionalna priprema za nastavnu jedinicu u uvodnom delu časa pretvorena u epidemiološku meru. S obzirom da čas traje 30 minuta, odmah počinje njegov glavni deo. Suočena sa svakodnevnom trkom sa vremenom i tenzijom da li ću stići da ispredajem najbitnije, već više od dva meseca pokušavam da motivišem na učenje decu koja šest meseci nisu išla u školu i koja su onlajn završila prethodnu školsku godinu. Izazov duplog posla sa kojim se iz dana u dan suočavam, a da pri tome ne mislim samo na to što posle jedne grupe isto nastavno gradivo predajem i drugoj grupi, koja pritom ima čas manje. Zavrzlamu dodatno komplikuje činjenica da učenici koji nisu u neposrednoj nastavi završili jedan razred, ne mogu da odgovore zahtevima drugog, pa sam prinuđena da paralelno obrađujem nastavne sadržaje četvrtog i prethodnog , u stvari onlajn drugog polugodišta, trećeg razreda, detaljno nam priča učiteljica Vesna i nastavlja da nas razradom teme polako pripremi na zaključak, koji nam je želela preneti:

-Iako se ritual dezinfekcije svakodnevno ponavlja, koronavirus steže svoj obruč oko naših škola. Nastojanje da se održi fizička distanca među decom, kao i zahtevi da redovno nose masku i peru ruke ponavljaju se iz dana u dan. Iscrpljuju objašnjenja da nije sebičan onaj ko ne posluži drugare grickalicama iz kesice, već je samo epidemiološki odgovoran ili da nije bezobrazan onaj ko ne nosi masku, samo je epidemiološki neodgovoran. Potpuno nevidljiva za sve ostale sisteme, krajnje savesno pokušavam da školski sistem rada u neposrednoj nastavi učinim održivim i koliko je to moguće epidemiološki bezbednim, jer sam kao prosvetni radnik potpuno zanemarena kako u podeli platnih razreda, tako i u povećanju plate zbog povećanog obima posla. Nema me ni u onom bonusu od 10 hiljada dinara koji se najavljuje. Moj rad je jedino vidljiv u učionici u koju svako jutro ulazim, prema rečima velikog Andrića, sa osmehom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu, poentira za Glas javniosti čačanska učiteljica Vesna Jerotijević, koja pored  ovih nastavnih obaveza nađe vremena da nešto uradi i za bolje dane svojih kolega iz istog životnog poziva, jer je i rukovodilac Resora za obrazovanje Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.

Šta reći, sem da ima nade i ne samo za našu prosvetu, ako smo dobro “pazili na času” kod  čačanske učiteljice Vesne Jerotijević.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU