Glas Javnosti

KONTROVERZNOG SLIKARA optuživali za saradnju sa HITLEROM, a on SRBIJI ostavio NEPROCENJIVO BLAGO!

Društvo
Autor: Glas javnosti

Vlasotinčanin Hristifor Crnilović ostavio je pokolenjima jednu od najvećih etnoloških zbirki na Balkanu sa 2.600 različitih predmeta. Osim narodnih nošnji, zbirku čine i nakit, razni predmeti iz pokućstva, pribori za ručne radove, kandila i drugi religijski predmeti, stari novac, kao i više od 23.500 listova dokumentacione građe.

Crnilović je bio slikar i pedagog, a letnje raspuste je koristio da na konju „krstari“ selima juga današnje Srbije, Južne Srbije (današnje BJR Makedonije) i Kosmeta. Tako je, prikupljajući razne predmete, kuću u Vlasotincu napunio sanducima u kojima je bio složen njegov život. Zbog svog „neobičnog“ ponašanja popularnog Kicu je malo ko razumeo, a šta su o njemu mislili zemljaci i savremenici, govori i nadimak koji su mu nadenuli – Pusto’od.

Hristifor Crnilović Kica je rođen 1886. godine u porodici Prokopija Đokića Crnila, imućnog vlasotinačkog trgovca, uz čiju podršku je završio Kraljevsku umetničku akademiju u Minhenu. Radio je kao profesor umetnosti u Negotinu, Skoplju i Aleksincu.



Hrabro se borio u otadžbinskim ratovima, junak iz bataljona 1.300 kaplara, preživeo je albansku golgotu i sa Krfa doneo neka od tridesetak sačuvanih dela koja je za života naslikao. To je vreme kada Hristifora počinje da okupira etnografski rad.

– Svaka mala sredina ne trpi ljude koji su ispred vremena, zbog čega je Kica bio izložen podsmesima, nerazumevanju i neprihvatanju. Živeo je u svom svetu, zbog čega su ga smatrali čudakom, a kako je to izgledalo, najbolje govore svedočenja da su nestašnu decu plašili njime – priča Nebojša Ilić Ilke, autor dokumentarnog filma o čoveku koji je, kako kaže, simbol požrtvovanosti, samoodricanja i definicija umetnika.

Prethodno Ilić o Crniloviću ništa nije znao, ali je posle višemesečnog istraživanja svoj film započeo rečima: „Postoje ljudi, naizgled neobični, osuđeni na svaku muku, ali ne i na zaborav.“

– Da snimam film o Kici, navele su me dve, ispostavilo se, neistine. Prva, da je u slikarskoj školi u Minhenu bio sa Hitlerom, a druga da nije voleo mesto u kome se rodio i živeo. A svako ko se upozna sa njegovim životom i zaostavštinom ostane bez reči. Njena vrednost nije samo u brojnosti predmeta, nego i u načinu istraživanja i prikupljanju podataka. Zbirku su Kici tražili iz Pariza i rodnog Vlasotinca, ali ju je on ustupio Beogradu, pod uslovom da bude izložena kao posebna celina – ističe Ilić.

Za smeštaj zbirke Beograd je obezbedio i renovirao Manakovu kuću, dok se Etnografski muzej obavezao da je prikaže i čuva. Ovom muzeju ustupljeno je i više od hiljadu negativ-staklenih ploča i oko 600 filmova na kojima su ljudi, objekti i predmeti koje je Kica fotografisao u Srbiji, Grčkoj, na Bliskom istoku, u Sloveniji, Bosni i Xercegovini i Crnoj Gori. On je izrađivao i etničke karte na osnovu rasprostranjenosti tradicionalnih nošnji. Sam je izdvojio, prevenstveno na osnovu narodne ženske nošnje, tri kompleksa: moravski, vardarski i šopski.

Najveći broj predmeta potiče iz druge polovine 19. veka, ali među prikupljenim nakitom ima naušnica starih i po 600 godina. Crnilović je živeo skromno. Štedeo je na jelu i odelu, da bi parama od profesorske plate kupovao nošnje, nakit, ćilimove, vezove i druge ručne radove.

Poslednje dane života (do jula 1963. kada je preminuo) proveo je u kući svoje sestre Leposave Stamenović u Vlasotincu, gde su dve sobe pretvorene u Kicin atelje i mračnu komoru. O zbirci je brigu vodila i njihova sestra Zora. Dve sestre bile su pune razumevanja za sve što je Kica radio, a njemu je, bez obzira na sve osude okoline, njihova ljubav bila dovoljna da istraje u svom naumu i da se upiše na listu za nezaborav. U Vlasotincu danas fondacija darovitih Vlasotinčana nosi ime Xristifor Crnilović Kica, kao i KUD u okviru ovdašnjeg kulturnog centra.

Komemorativna izložba

Crnilović je izlagao svoja slikarska dela na izložbama „Lade“ u Beogradu i Skoplju, i na više kolektivnih izložbi u Parizu. Međutim, prvu samostalnu izložbu imao je tek dve godine posle smrti, jer je za života „zbog buržoaskog porekla“ bio potpuno marginalizovan. U organizaciji njegovih bivših učenika 1965. godine u Galeriji „Grafički kolektiv“ bile su izložene njegove slike i pasteli, za koje je od stručnjaka dobijao izuzetne komplimente.

BONUS VIDEO: NE UMIREMO OD STAROSTI VEĆ NAS JEDU PARAZITI

 

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


KOMENTAR







AKTUELNE VESTI S MREŽA


HOROSKOP