"Koga se vi u stvari bojite?"

Protojerej Andrej Tkačov o vernicima i verskim okupljanjima u doba korona virusa.

Da, virus. Najzad (pitanje) o virusu! Sve gledam kad će virus, evo virusa…

Pitanje: Treba li se bojati zaražavanja virusom u hramu, s obzirom na to da svaka bolest u čoveka prodire sa Božijim dopuštenjem?

Znate, kad su Jevreji išli u rat, izlazio je telal i govorio: „Ko je plašljiv – neka sedi kući!“ Zato što će jedan plašljivac u ratu sve isprepadati. Pođe banda u tuču, a jedan, neki tamo… kmh… a smutljivac počne pre svih da kriči: gotovi smo, razbiće nas, sve će nas pobiti, sve ih isprepada. Jedan zaviče, stvori paniku, svi se razbeže. Zato su Jevreji odlično znali – delije, to im je Bog otkrio: Plašljiv si? – Idi kući!

Ko je od vas napravio kuću, ali još nije spavao u njoj? Posadio vinograd, ali još nije plodove njegove probao? Oženio se, ali još nije rodio dete? – odlazite odavde. Odlazite! Ratovaćemo u malom broju. Bolje neka bude 1.000 junaka, nego 28.000 ništaka, od kojih će svaki u sebi misliti: „Kad pobedimo, ja ću, dabome, lepo napuniti svoje džepove“, od ubijenih, plenom… A inače im ne pada na pamet da umru. Svi takvi čim im se nešto desi, a, panika, i kud koji… i sve poplaše. Zato polazeći od biblijskog principa bojiš se da ideš u hram? – ne idi u hram! Kome si ti pa nužan u tom hramu, ako se bojiš?! – Bojiš se da ideš – ne idi! Odnosno, treba izaći i kazati: svi ti smutljivci – po kućama, neka drežde. Dreždi kod kuće! Voliš da se moliš – moli se kod kuće! Ako voliš da se moliš, ti ćeš, naravno, doći u hram. Ali ako kijaš, dahćeš, boluješ, sliniš po hramu – doma sedi! A ako nema ni šmrkanja ni kašlja, nisi bolestan i moliš se kod kuće, a hoćeš u hram da odeš, i bojiš se – pa kakva je tvoja vera, slušaj, u čemu je tvoja vera uopšte? Takve koještarije se bojati, to je uopšte kao… tako nečeg se bojati, pa to je sramnije od svake sramote, po meni. Hajde da se bojiš, tamo, tepih-bombardovanja. Ili, tamo, ne znam, gukove kuge. kad ljudima tamo, pod miškama, izrastaju čirovi veličine pesnice, Pa su umirali, gasili se za dva dana. Od kuge, u XV-XVI veku, u Evropi. Čuma u talasima. Do 40% stanovništva je umrlo u Evropi, do 40 posto! Odnosno, od petoro dvoje je umiralo. Narod je, dabome, sve to nekako preživeo – s panikom, kuknjavom, molitvom…

Ako si već takav smutljivac – ja drugu reč imam u vidu, ali svi ste razumeli po analogiji: nećeš – i nemoj, ko uopšte traži da ideš u hram. Zbog čega svi ti smešni ljudi moraju da se nalaze u hramu? Odlazite! U maskama dolaze, u maskama! Kakvi su ovo vanzemaljci, kažem. Što si došao ovamo sa maskom? Idi pa sa maskom sedi kod svoje kuće, pred televizorom, gledaj „Komedi klab“. Čemu vaše maske, sva ta komedija… Ako nema u vama vere – pa ne dolazite.

„Ja se bojim da se pričestim s ložice“… Meni jedan tamo na radiju priča: usta treba više otvoriti da bude manje pljuvačke… Zanimljivo, kako bi to… Šta treba učiniti: treba uzeti vatu i ubrisati usta ovako, da bude manje pljuvačke, i razjapiti svoje čeljusti da bi ti ubacili u pričest, znate ono, kad se lopatom zasipa temelj malterom. Ma, šta je to, slušaj, kome si potreban u hramu sa takvim mislima? Idi fino i sedi kod kuće. Pij svetu vodicu i grickaj prosforu s prošle službe. Ako u tebi nema vere, ne ulazi u crkvu, ti si uopšte kukavica. Pa kukavice – napred marš i kućama! U tome nema ničeg uvredljivog. „Ali ja se bojim!“ Bojiš se – pa sedi kod kuće. Shvatate?

Šta će nam sav taj balast? Ponabijate se u hram, a kakva vajda od vas? Stoji vas trista, a nečemu vredi samo troje, ili sedmoro. Neka ih bude sedmoro u hramu, a vi ostali – napred marš kućama, pa čitajte Andersenove bajke. Ako vam Jevanđelje nije važno, čitajte Andersenove bajke. Tamo je isto sve o Jevanđelju. Kod Andersena je sve o Jevanđelju. Čitajte, dakle, Angrid Lingren. Mada je i kod nje sve po Jevanđelju… O, Gospodi pomiluj. Pa šta da čitate? Boženu Nemcovu čitajte, Ili Korneja Čukovskog. I ne trpajte se u hram. Inače dođu, pa zaleću do neba: aj-aj-aj! Ja došao, a nisu mi se prilagodili. Zasebna ložica im treba, zasebna kičica, zasebno ovo, zasebno ono – slušaj: sedite lepo kod kuće! Pa se kod svoje kuće vežbajte sa zasebnim ložicama, ja tako smatram. To je pravično, to je umereno, to je humano, to je logično, to je uopšte, po meni, blagosloveno… To je blagosloveno. Ti se plašiš, a tebe niko ne vuče za uši u crkvu. Sedi doma i ne zakeraj. Tačka.

Pitanje je zatvoreno, čini mi se. Gledaj televiziju i voditeljka će ti naredne subote ispričati, kako je uopšte tamo na svetskim tržištima, sa Donaldom Trampom, sa korona virusom, procenat obolelih, procenat ozdravljenih, sve će ti ispričati: sedi doma i to je sve. Inače nije baš jasno – kod kuće, izgleda, neće da sede, a nas gnjave da se njima prilagođavamo. Na osnovu čega? Zašto bi im se prilagođavali? Zato – ne treba se ničeg bojati. Bojiš se – ostani kod kuće. Ne bojiš se – idi u hram. No, ako si već pošao u hram, onda se ne boj. A ako se bojiš, sedi doma. Eto, dve su varijante. Ja se bojim – i sedim doma. Ja se ne bojim – idem u hram. Tačka. Isključite televizor – i korona virus će proći, ako ćemo pošteno. Ako ćemo pošteno – da, prosto isključite televizor. Ruke se uvek mogu oprati sapunom, a televizija se ne mora uvek gledati, pa da vidiš, ono prođe i bez vas. A vi se bojali? Koga se vi u stvari bojite?

Izvor: Borba za istinu

SKINI APLIKACIJU