KO JE BIO ĐORĐE MARTINOVIĆ, kojeg su ALBANCI NABILI NA KOLAC a njegovo stradanje NADAHNULO BALAŠEVIĆA DA NAPIŠE 'NE LOMITE MI BAGRENJE'? (VIDEO)
Autor: Glas javnosti
Đorđe Martinović. zemjoradnik iz Gnjilana, već tri i po decenije jedan je od najsnažijih simbola stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji a njegova tragična sudbina nadahnula je i mnoge umetnike da stvore dela koja će nositi sećanje na ovog čoveka i na sve stradale kosmetske Srbe!
Đorđe je bio Srbin sa Kosova i Metohije kog su 1985. mučili Albanci nabijanjem na kolac na čijem je vrhu bila polulitarska staklena flaša.
Rukovodstvo komunističke Jugoslavije bilo je ujedinjeno u zataškavanju slučaja koji je, protivno brojnim lekarskim nalazima, obeležen kao samopovređivanje u pokušaju prikrivanja etničkih tenzija u tadašnjoj SAP Kosovo. Zvanična verzija odbačena je sudskom presudom iz 1990, koja nikada nije sprovedena.
Ovo je dovelo do velikog nezadovoljstva među Srbima sa Kosmeta, tako da je nastavljeno njihovo iseljavanje u centralne delove Srbije i Vojvodinu.
Prvog maja 1985. u 13 časova, Đorđe Martinović je presretnut na svojoj njivi i nabijen na kolac, na čijem je vrhu bila polulitarska staklena pivska flaša. Flaša je kroz čmar nabijena u utrobu, dancetom nagore, a na drvo bila nataknuta kroz grlić. Zaustavila se tik pod desnim podrebarnim lukom i, polomljena, ostala u utrobi žrtve.
Martinović je smogao snage da se dopelja do puta, odakle je prebačen u prištinsku bolnicu. Hitnu operaciju vađenja flaše vodila su tri hirurga, od kojih su dvojica bili etnički Albanci. Oni su naknadno pozvali trećeg hirurga, Srbina dr Moračića, uplašeni od flaše i srče koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije opisao da je prizor koji je zatekao bio „jeziv“.
NE PROPUSTITE
Prva vest o događaju objavljena je tri dana kasnije, 4. maja 1985. u beogradskoj Politici. Glasila je:
"Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi".
Da je nad Martinovićem izvršen gnusan zločin nasilja govorilo je i prvo saopštenje vlasti iz Gnjilana, a kasnije potvrdile i mnoge komisije lekara specijalista. O zločinu je pisala cela domaća i strana štampa.
Za zvaničnu Jugoslaviju, zaključak je bio drugačiji. Vlasti su uz drugo saopštenje sa nalazom o „samopovređivanju“, suprotno prvom saopštenju iz Gnjilana, priložili nalaz iz Ljubljane, kao i dobijenu izjavu samog Martinovića. Kako je pisalo, Đorđe Martinović se, prema zvaničnoj verziji, upustio u homoseksualni akt samozadovoljenja koji je krenuo naopačke. On je neprijatni incident naprosto svalio na albanske separatiste, istovremeno ga iskorištavajući u propagandne svrhe za demonizaciju Albanaca i oslikavanje Srba kao žrtava. Sam Stane Dolanc je zaključio slučaj izjavivši 1987. na Televiziji Ljubljana:
Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa... Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri.
Izjavu Dolanca prisutni novinari su propratili smehom.
Skupština SFR Jugoslavije raspravljala je o „slučaju Đorđa Martinovića“ osam puta bez rezultata. U Skupštini SR Srbije, rasprava je šest puta odlagana, jer su rukovodioci tvrdili da, prema Ustavu SAP Kosovo, Skupština Srbije nema nadležnost nad slučajem. Pokrajinsko rukovodstvo, kojim su dominirali etnički Albanci, podržavalo je tezu o samopovređivanju tokom autoerotskog akta.
Po tužbi Đorđa Martinovića, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 1990. godine presudu prema kojoj je država proglašena krivom za nanete uvrede i tendenciozno skrivanje istine. Sud je odlučio da je nad Martinovićem izvršeno nasilje, a uzeo je u obzir izjave dr Holija i posebne komisije na čijem čelu je bio dr Vladislav Dodžić. Državi je naloženo da Martinoviću isplati na ime odštete 100.000 nemačkih maraka. Nalaz je sklonjen od javnosti, a odšteta nikada nije isplaćena.
Martinović je posle pet operacija konačno pod prisilom prodao svoju njivu u Gnjilanu i naselio se u selu Čitluk kraj Kruševca, gde je i preminuo 6. septembra 2000. Iza sebe je ostavio suprugu Jagodinku, tri sina, kćerku i desetoro unučadi. Sva tri sina i dva najstarija unuka bili su mobilisani za vreme NATO bombardovanja SRJ 1999.godine.
Tragična sudbina Đorđa Martinovića kao metafora stradanja srpskog naroda na Kosmetu poslužila je kao inspiracija i najvećim našim umetnicima. Đorđe Balašević je podstaknut ovom događajem napisao svoju čuvenu pesmu "Ne lomite mi bagrenje! a slikar Mića Popović je u slici "Raspeće Đorđa Martinovića" sudbinu ovog kosmetskog Srbina uporedio sa patnjama Isusovim.
(Glas javnosti)
SKINI APLIKACIJU
