Prva odrednica naše redakcije je bilo romsko naselje u Marinkovoj bari. Na naše razočaranje zatekli smo puste ulice i samo jednu porodicu koja je u svom dvorištu uz muziku slavila, ali oni nisu bili raspoloženi za razgovor pred kamerama sa našim reporterima.
Nakon lošeg početka sreća nam se osmehnula. Uputili smo se u još jedno romsko naselje u pravcu Pančevačkog mosta, i već na samom prilazu naselju čuli smo glasnu muziku i osetili miris pečenog mesa.
U romskom naselju ispod mosta, porodica romkinje Sebihane, nas je ugostila i sa reporterima naše redakcije podelila sve tajne običaja koje praktikuju.
- Domaćica kuće ustane ujutru u pet, šest. Prikupi ljuske crvenih jaja, jer crveno donosi sreću. Pripremi koprivu i vrbu u kojoj će se deca kupati, a to će im doneti zdravlje i napredak - kaže Sebihana.
Hana, kako je ukućani zovu, nam je rekla da oni goste na slavu ne zovu i da ko god dođe, u njihovom domu je dobrodošao. A da te reči nisu samo prarzna priča, mogu da potvrde i reporeteri naše ekipe koji su kod Sebihane bili ugošćeni, posluženi i sprovedeni kroz dom i dvorište, kako bi znali gde sledeći put mogu da je nađu.
Kada smo ih upitali zašto se na Đurđevdan ne okreću prase, već jagnje, kažu takav je običaj još od njihovih predaka. Međutim, svako pravilo ima izuzetak. Pretprošla godina za njih je bila loša. Deca su se razboljevala, domaćin kuće je imao nesreću, a novca nije bilo ni na vidiku. Zbog toga su odlučili da urade nešto novo i prekinu baksuznu godinu. Ta novina je bila roštilj na njihovoj slavkoj trepizi. I kako kaže Sebihana, stvarno je od tada sve krenulo na bolje pa ove godine jagnje opet može da se okreće u dvorištu njihovog doma.
- Svi obučemo nove stvari kada slavimo Đurđevdan - to im donosi prosperitet i napredak kako kažu.
I dok su naši reporteri razgovarali sa ovom porodicom, brojne komšije prilazile su da čestitaju slavu, da nešto popiju i zaigraju uz muziku. Devojčice su bile našminkane i obučene u svečane, mahom crvene, haljine, dok su dečaci ponosno šetali nove košulje pred našim kamerama.
- Nekada je bilo mnogo lepše - kažu naši sagovornci i nastavljaju - Nekada je društvo bilo veće i Đurđevdan se slavio po tri dana. Svako je pekao jagnje u svom dvorištu a onda bi se svi zajedno skupili na ulicu i tu nastavljali svoje slavlje. Danas je situacija drugačija, mladi više ne slušaju istu muziku. Ne znaju da se vesele i zaborave na razmirice. Čak su se i oni podelili na naše i njihove. Kažu da će situacija biti još gora, da će vreme u zaborav odneti sve običaje i tradiciju koje oni sada neguje – zaključili su oni.
- Ja ću da slavim dok sam živa, ali za sina mog ne mogu da garantujem. Mnogo njih je promenilo veru, pa sada slave Barjam i umesto da peku jagnje na ovaj dan oni poste. Šta da kažem? Tuga. I biće još gore! - završava Sebihana svoju priču.
(Glas javnosti)