KAKO PLUĆA GRADA DIŠU? VODE BITKU SA BETONOM, zagađenjem, nebrigom...

Zelene površine su pluća svakog grada, bez njih bi život u urbanoj sredini bio teško podnošljiv, možda i nemoguć. Da li dovoljno brinemo o prirodi? Ima dobrih i loših primera.

Ponekad i preterana briga može da naškodi. Drvo u Ulici kraljice Marije u Beogradu je dvostruko zaštićeno – stubićima i metalnim korsetom koji je suvišan, jer stubići štite stablo od vozila i bilo čega drugog što bi moglo da ga ugrozi. Korset je oštetio drvo i izazvao rak kore, što je potencijalna pretnja po opstanak stabla, kaže pejzažni arhitekta Dušan Todorović.

Drveće u urbanoj sredini izloženo je raznim zagađenjima i opasnostima, neretko prinuđeno da se bori za život. Ekstremni, na sreću ne tako česti primeri lošeg odnosa prema drveću su svakako betoniranje površine oko stabala. Češći problem je što oko drveća nije ostavljeno dovoljno prostora za širenje stabla tokom rasta i za zalivanje. Uzrok takve prakse je nedovoljno učešće, ili čak odsustvo pejzažnog arhitekte u procesu realizacije projekata uređenja.

- Deo Beograda kome najviše nedostaje zelenilo je najuži centar grada. Ono što se čini kroz sadnju u žardinjere, jeste vid kompenzacije, ali minimalan i nedovoljan. Nedostaju pravi parkovski prostori, ozbiljni drvoredi ili skverovi… Postoje rešenja koja bi koliko-toliko ublažila negativne efekte saobraćaja i ostalih zagađenja centra grada – ističe Todorović.

Napominjući da nije protiv uvoznih sadnica, naš sagovornik ipak daje prednost drugoj mogućnosti: uskladiti proizvodnju domaćih rasadnika sa planskim razvojem zelenila u gradu. Treba birati vrste koje lakše podnose urbane (ne)uslove, ali je važna i dalja nega rastinja, jer se tako njegov životni vek produžava, time i poboljšava kvalitet života u gradu.

Koliko puta još priroda treba da nas opomene da treba da je čuvamo?

SKINI APLIKACIJU