Uređenje države
1. Da bi se uredila država prethodno se mora urediti narod.
2. Da bi se uredio narod prethodno se mora urediti porodica.
3. Da bi se uredila porodica, prethodno se mora urediti čovek, svaki pojedinac.
4. Da bi se uredio svaki čovek ponaosob, mora se približiti ognjištu Hristovom, da mu se srce rastopi od ljubavi i razum osvetli istinom.
Bez svetlosti i toplote ne biva (i ne bi nikada bivalo) u fizičkoj prirodi. Tako i bez svetlosti i toplote duhovne ne biva ništa u obrazovanju karaktera jednog čoveka.
***
Čovek iznad svega, Bog iznad čoveka.
Ne kultura,
ne progres,
ne industrija,
ne nauka,
ne država,
nego čovek iznad svega, a Bog iznad čoveka.
Greh Evrope je u tome što je stavila stvari, kulturu, trgovinu, nauku, državu i svu prirodu iznad čoveka i iznad Boga.
U Evropskoj civilizaciji ovog perioda sve je uzvišeno samo su dvojica poniženi: Bog i čovek. Sve je u začelju trpeze, samo je Bog i čovek u dnu trpeze, ne, nego kupe mrve ispod trpeze što im Jevreji puste.
Kačamaka iz ovih pomoćnih čanaka.
***
Kako će se narod umnožiti to zavisi od Boga. Neka Crkva blagosilja brakove mladih.
Kako će se umnožiti stoka?
Neka se zabrani klanje jagnjadi pre Đurđevdana.
Neka se zabrani klanje prasadi mlađe od šest meseci.
Neka se zabrani klanje teladi mlađe od jedne godine.
Neka se zabrani klanje na kasapnicama sredom i petkom i uz sve postove.
Izuzev za bolnice. I vojnici moraju biti isposnici, ako žele biti pobednici. Neka se sećaju Hrista.
Kako će se umnožiti voće u selu?
Mobnim sađenjem voća po komunalnoj imovini i pored drumova.
Kako će se umnožiti šumsko drveće? Mobnim sađenjem od strane đaka, vojnika i naroda.
***
Gimnazije (vežbališta) – glavni cilj – vežba u svim hrišćanskim vrlinama.
Samopomoć.
Pomoć bližnjim. (Nešto slično skautizmu, ali u duhu i po obliku pravoslavna škola).
Uređenje manastirsko.
Gimnazije: 3 vrste:
1. poljoprivredne,
2. zanatske,
3. vojne.
I
Poljoprivredne gimnazije
Učenici će mobno obrađivati imanja komunalna i privatna. Od toga će primati jedan minimalni procenat za svoje izdržavanje.
II
Zanatske gimnazije
Učenici će se učiti raznim zanimanjima.
Radiće za esnafe i privatne zanatlije.
Od toga će imati jedan minimalni procenat za svoje izdržavanje.
III
Vojne gimnazije
Pored opštih vežbi i opšte nastave (što je isto u svim vrstama gimnazija) učenici će služiti kao pomoćni odredi redovne vojske za izvidnice, stanične i druge poslove. Posluživaće oficire. Sadiće šumu. Zato će primati iz vojnog budžeta, državnog, ili oblasnog nešto za svoje izdržavanje.
Gimnazije će biti kao sunčani zraci – pronosioci državne i patriotske pesme.
Znanja verskoga, izgrađenog karaktera, oduševljena za pomoć pojedincima, selu, gradu, esnafu i državi.
Pronosioci radosti, čiste i svetle. Zato će ih narod voleti.
Celosne gimnazije vaspitanje celosno.
Vežbanja u Gimnaziji traju 4 ( do 5) godina. I ne treba više jer će se izbaciti strani jezik, i još neki predmet kao balast.
Gimnazije ne smeju biti podeljene nego celosne.
Pop i učitelj moraju svršiti istu školu.
Da ne bi narod učen da razroko gleda: s popom ka Istoku, a sa učiteljem ka Zapadu. I da ne bi popo slavio Hrista, a učitelj Antihrista i tako zbunjivali narod.
Da bi se smirila duša naroda srbskoga i nervi mu ozdravili, narodna omladina mora se vaspitavati u jednom istom duhu od ljudi školovanih u istoj školi.
Da bi došle nove generacije srbske, mora se omladina vaspitavati, učiniti duhovno vidovitija, a moralno karakternija. Zato je u najboljem interesu izraditi da bezuslovno poveri Crkvi pravoslavnoj vaspitavanje Svoje omladine.
I Pop i učitelj sa istom školom.
II Vaspitavanje omladine – nadležnost države i Crkve.
***
Zašto ljudi brane sebe i svoju imovinu tako grčevito?
Zato što osećaju da su svi protiv njih. Onda i oni ustaju protiv sviju i brane se: lažju, licemerstvom, oružjem, podvalom, otrovom itd.
Kad bi svi ljudi bili za dobro jednog čoveka, onda bi i taj jedan bio za sve.
Otreznio bi se, oslobodio bi se, i primio bi pruženu prijateljsku ruku.
***
Obavezno je za svakog člana zadruge da ako postane činovnik, ili trgovac, ili industrijalac, da ne samo da ne traži svoj deo imetka od zadruge, nego da svojim doprinosom unapredi zadrugu.
Ako bi u jednoj zadruzi jedan član ostao uporan za deobu – neka mu kuća isplati njegov deo imovine, pa neka ga pusti neka ide u svet. Zadružna imovina mora se sačuvati u celosti.
I to tako ako bi neko iz zadruge bio školovan pa postao činovnik, ne može tražiti svoj deo imanja, nego samo isplatu u novcu ukoliko nije zadužen zadruzi za svoje školovanje.
Isti propis važiće i za članove koji bi otišli na zanate, na trgovinu, ili na pečalbu.
Tako može da bude posebna trpeza i dve i tri i pet i više u jednoj zadružnoj kući. Zadružna trpeza držala bi se o krsnoj slavi i o velikim hrišćanskim praznicima.
Uredbodavnim putem pak moglo bi se učiniti sledeće:
Ako se neka zadruga i posle tri opomene državnih starešina hoće da deli, onda
1. dozvoliti deobu od trpeze
ne dozvoliti deobu zadružne imovine, tj. onaj koji traži deobu, neka dogradi sebi odelenje za zasebno stanovanje sa ženom i decom, gde će se zasebno i hraniti, ali će zajednički svi raditi na celom imanju, pa odeljenom bratu davati što mu sleduje od zemaljskih plodova.
***
Borba protiv korupcije
Pozitivna sredstva:
1. strah postupnika – Crkva,
2. vaspitanje – škola,
3. rodoljublje – vojska
Negativna sredstva:
1. kazne oduzimanjem imovine
2. progonstvo iz zemlje
3. teškom robijom i kazamatom.
Srbi su skloni korupciji
U vreme Karađorđeva ustanka, malo koji vojvoda, ili član Sovjeta, izuzev Karađorđa, da nije bio korupcionaš.
Tako Miloje sa Pavlom članom Magistrata i sa jednim članom Sovjeta uzme pod zakup sve šume u Srbiji, s tim da plaća državi 4000 groša godišnje. A oni su za svaki kubik u Ćesariji dobijali jedan kubik čisto. A izvozili su 50000 kubika.
U ovom preduzeću bio je iza leđa Miloja sam Mladen Milovanović, predsednik Sovjeta krvni neprijatelj Karađorđev.
***
Parohija se sastoji iz jednog, ili više mesta (sela, gradova). Ako ima više sveštenika u jednom mestu (gradu do 20000 stanovnika) jedna je parohija.
Selom rukovodi tutor u svim crkveno-prosvetnim i dobrotvornim poslovima.
Parohijom rukovodi parohijski savet svih tutora iz dotične parohije pod predsedništvom najstarijeg po godinama. U savet ulazi i jedan od hiljadara te parohije, ili ako ovoga nema najstariji stotinar. Tutorom može biti i žena.
Parohijski tutorski savet ima za svoju delatnost sve crkveno – prosvetne, dobrotvorne, zadužbinske, utrinske i koševske poslove.
Okruzi i srezovi
Okrugom upravlja načelnik, a srezom čelnik. Oni imaju dužnost vojnu, upravnu i sudsku.
Sud
Sudi porota, i to ne iz onog mesta gde je prouzrokovano suđenje, nego iz drugog mesta sreza, ili okruga.
Parohija
Selom upravlja kmet, a parohijom tutor, stotinar, ili hiljadari, shodno veličini parohija.
Kmet vodi brigu o redu i sigurnosti u selu.
Tutor selski vodi brigu o crkveno-prosvetnoj struci i o sirotinji, a stotinar, ili hiljadar vodi brigu o vojnoj obuci naroda.
Državna organizacija paralelna s crkvenom
Svaka eparhija ima određen broj okruga.
Eparhijom od strane Crkve upravlja „vo Hrista Boga“ vladika, a od strane države, opet „vo Hrista Boga“ – eparh.
Eparh je više vojno lice, pukovnik, ili general. Pod njegovom vlašću stoji vojska, žandarmerija i sudstvo dotične eparhije. On će se imenovati slično episkopima – eparh žički, beogradski, šabački, mostarski, cetinjski itd.
Svaka državna oblast poklapa se sa crkvenom oblašću.
***
Srbija se neće rukovoditi propalim načelima zapadnim, tj. ona neće postojati na kulturi i radi kulture, ni na demokratiji i radi demokratije, ni kakvoj partijskoj politici, ni na kakvom evropskom „Vjeruju“, ni verskom ni političkom, ni ekonomskom, niti društvenom.
Ona se mora urediti u ime Hrista Boga, a u duhu bratstva i domaćinstva.
Kad se bude država posvetila i zavetovala Hristu Bogu, lako će zavladati bratstvo među Srbima, a kada zavlada bratstvo, lako će se urediti domaćinstvo. Pod domaćinstvom mi razumemo sav privredni i društveni poredak.
Bog, bratstvo, domaćinstvo.
Svi takozvani Zakoni bivše i propale države jugoslovenske poništiće se i mesto njih propisaće se nov Ustav i nove uredbe. Sve na osnovi Zakona Božijega, au duhu srpske prošlosti, patrijarhalnih ustanova i narodnih pojmova o pravu i pravdi, crpljeno iz vere i opravdanih iskustvom kroz vekove.
Tri akademije:
1. Akademija duhovna
2. Akademija znanstva
3. Akademija državnog ustrojstva
USTAV DRŽAVE SRPSKE
član 1. U ime Hrista Gospoda Spasitelja sveta narod srpski obrazuje svoju nerazdelnu državu, da kroz nju Bogu posluži i Carstvo nebesko zasluži.
član 2. Na čelu Srbije stoji kralj iz dinastije Vožda Karađorđevića sa naslednim pravom. Kralj je prvi branitelj Crkve pravoslavne i države srpske, krstonosac i mačonosac, Božji pomazanik i vrhovni zapovednik vojne odbrambene sile.
član 3. Kako je kralj i verska i vojna ličnost, to se država Srbija organizuje na veri i na vojsci, na krstu i na maču. Krstom i mačem će se država i unapređivati, a krstom i mačem braniti.
član 4. kako je narod srpski jedan i jedinstven i po krvi i po veri, ili jeziku to će se on organizirati po selima i gradovima u bratstva sa nazivom slavnih svetitelja, ili narodnih heroja, i sa svojim krstašima barjacima.
Bratstvima će rukovoditi po selima i gradovima čelnici, a po srezovima i okruzima nadčelnici.
član 5. nastaviće se
Kralj ne sme biti činovnik pod platom.
Kralj nije činovnik; nije vrh birokratije i birokratske zemlje.
Kralj vlada nad jednim seljačkim, domaćinskim narodom, pa i sam mora biti kao seljak domaćin.
On je prvi domaćin u državi. On živi od svog imanja, a ne od plate. Ukolikio mu je sadašnje imanje nedovoljno, i u koliko ne bi mogao sam da sebi dokupi imanja, država će mu dati bilo u zemlji , ili u šumi, ili u jednom rudniku. Kralj treba da ima obilat prihod od svog imanja, tako obilat, da može obilato sirotinju izdržavati i crkve pomagati.
Niko od građana pa ni kralj ne ne sme slati novac u druge zemlje na čuvanje. Samo država može svoj novac čuvati u stranim zemljama, prema uviđavnosti državnika. Inače niko od privatnih ljudi, pa ni vladar.
Kralj se mora oženiti pravoslavnom Srpkinjom. Ako ne Srpkinjom iz Srbije – da bi se izbegle intrige i pretenzije – ono Srpkinjom iz inostranstva, na primer iz Amerike. Jer posle Srbije na Balkanu najveća je Srbija u Americi.
Ovakva ženidba kraljeva imala bi dobrog odjeka na Srpstvo u Americi (koje se počelo amerikanizirati i gubiti), a i na same Amerikance. Jer Amerika je zemlja jakog uticaja u skoroj budućnosti na svet.
Kralj će dvaput u godini uzimati ralo i otpočinjati oranje, u jesen i u proleće. Jer je domaćin i vladar jednog domaćinskog naroda. I to u seljačkom odelu, jer je vladar jednog seljačkog naroda.
Kralj će zapovedati da se u njegovoj kući govori srpski, a ne strani jezik.
Kralj neće smeti govoriti stranim jezikom u zvaničnim prilikama, ni sa zvaničnim licima stranih zemalja. Nego sve preko tumača.
Jer znanje stranih jezika nije nikakva vrlina za vladara. To je dužnost kelnera i profesora.
Kraljeva deca ne smeju učiti ni jedan strani jezik pre navršene svoje dvaneste godine. Da bi prvo naučili temeljno jezik svoga naroda.
U Kraljevom dvoru draće se redovne molitve i svi verski molitveni običaji srpskoga naroda o praznicima i raznim godišnjim vremenima. Jer je on vladar pravoslavni nad jednim pravoslavnim narodom.
Kralj će što ređe putovati po narodu. Pa ipak on mora biti najobavešteniji čovek od svih. Ne može to on postići oslanjajući se samo na izveštaje svojih ministra. Nego preko naročitih poštenih stručnih ljudi i kroz primanje izaslanstva iz zemlje.
Kralj ne sme ni pošto sam šoferirati, ili kočijašiti. Svak ima svoj zanat. Ako to kralj bude činio, šta će mu šofer i kočijaš? On je sveštena ličnost, miropomazanik Božji, prvi Domaćin. Kad je u kolima, on treba da misli o tome šta će reći i šta uraditi, a ne otočku na kolima i o motoru.
Tuđinske igre, kao fudbal, tenis, folkstrot i druge najstrože se zabranjuju ne samo u celoj zemlji, nego i u Kraljevom dvoru. Kralj je dužan isticati sve narodno i srpske narodne igre, blage i čedne, na mesto surovih i bezobraznih igara tuđinskih.
Tri su najglavnije dužnosti kraljeve, i to:
1. Da bodro bdi nad odbranom otadžbine,
2. Da štiti Crkvu pravoslavnu,
3. Da hrani i pomaže sirotinju.
Poput starih svetih vladara iz dinastije Nemanjića kralj će se na svakom Savetu ovako potpisivati:
U ime Hrista Boga Spasitelja sveta i Cara nad carevima, ja nedostojni sluga Hristov (ime).
Tako će Kralj stalno udubljivati saznanje u sebi da ima Starešinu i Sudiju nad sobom, te neće biti ohol ni suviše samopouzdan. Nego će se strašiti Boga kao zavisan od Boga kao vlastelin svog suverena. Pri tom saznanju s druge strane on će opet u tegobama i nevoljama tražiti pomoć i utehu od Onoga koji je nad njim i koji je moćan da bez napora uvek pomogne.
Ne sme niko ružiti Kralja, još manje Boga i svetinje Božije. Ako kralj ne spreči ruženje Boga, slobodno će biti građanima da ruže njega. Jer je Kralj niži od Boga. U bivšoj jugoslovenskoj državi niko nije smeo da ružiti Kralja, inače bi išao na robiju, a Bog se ružio po svim mestima i svakoga dana nekažnjeno. Jugoslovenski zakonodavci, sitni narodni pigmeji, stavili su kralja iznad Boga. A kralj se s tim saglašavao. Zato je došlo do katastrofalne propasti i kralja i Kraljevih pigmejskih zakonodavaca i jugoslovenske države. Uvređeni Bog je udario svojom desnicom.
Kralj mora imati kuma pravoslavnog Srbina, a nikako kao do sad nekog stranog princa jeretika. Kralj mora držati kumstvo onako sveto i ozbiljno kako ga svi Srbi oduvek drže.
Kralj ne sme kumovati kao od šale nekome kome se rodi deveto dete (čak Turčinu i Latinu) kao do sada. To je bilo obesvećenje kumstva, sramota za nj kao pravoslavnog Kralja. Neka na drugi način izrazi svoje blagovoljenje prema čoveku sa devetoro dece.
Narodni zavet
Srpski narod treba da bude sveti narod Božiji. Da bi po svetosti ličio na Boga koji je rekao: Budite sveti jer sam i ja sveti.
Zato sav narod srpski dužan je dati zavet Bogu, zavet sa zakletvom, da će se držati zakona Božjega. U tome cilju
1. Svi punoletni Srbi skupiće se na jedno mesto u svakom srezu, ili okrugu, ili lično ili preko opunomoćenih kmetova. Svi u jedan dan, od Kralja određen.
2. Na tim mestima daće Zavet i položiće zakletvu Hristu Bogu našem Spasitelju.
3. Na tim mestima podići će se kameni spomenik kao večno svedočenje Zaveta i zakletve.
Obrazloženje: Oficiri i činovnici polažu zakletvu Kralju, i to na zakone državne, tj. ljudske. A ne polažu zakletvu Bogu svedržitelju. Pa zato kad se pobune protiv Kralja, te ga svrgnu, ili ubiju, gaze svoju zakletvu i staju pod prokletstvo. A njihovo prokletstvo održava se na subinu naroda kome oni prednjače.
Međutim, nesravnjeno je važnije dati zavet i položiti zakletvu Gospodu Isusu Hristu, koji je Car nad carevima i Gospod nad gospodarima.
I to ne samo oficiri i činovnici, nego i sav narod. Do sada narod i nikome nije zaklinjan, ni Bogu ni Kralju, nego samo državnim službenicima. A to je nepravilno i nedovoljno.
U prošlim modernim slobodama našim država je stavljena iznad Crkve, a Kralj iznad Boga. A to ne odgovara ni srpskoj istoriji ni Božijoj pravdi.
ORGANIZACIJA DRŽAVE
Država će se urediti na osnovi domaćinskoj i bratskoj. A ne kao ranije na osnovi građanske ortačine i pravnog cepidlačenja.
Država će se zasnivati na krstu i maču. Versko i vojno uređenje zahvataće sve struke i sve potrebne ustanove.
Verskoj nadležnosti pripadaće vera, crkva, prosveta, prosveta, kultura i poljoprivreda. Vojnoj nadležnosti pripadaće: vojska , sudstvo, administracija, izgradnja saobraćaja, finans obliku. Unutrašnje politike neće ni biti nego samo spoljna. Jer ćemo sa tuđincima politizirati, a ne sa svojom braćom.
Univerzitet
Dosadašnji univerzitet, kako kod nas, tako i na zapadu, predstavljao je laž i opasnost: laž, jer se naziva ognjištom ili „hramom“ nauke; opasnost, jer je on u stvari bio leglo svih bezbožnih teorija, naučnih i političkih.
Univezitet je u samoj stvari samo činovnička škola. I kao takav treba da se preuredi na drugoj osnovi.
Mesto univerziteta tj. jedne opšte činovničke škole, treba osnovati mnogo činovničkih škola po raznim mestima države, kao na primer:
lekarsku školu u Beogradu,
poljoprivrednu u Šapcu,
tehničku u Ćupriji,
sudijsku u Valjevu,
arhitektonsku u Skoplju,
železničku u Nišu,
poresku u Novom Sadu,
električarsku u Užicu,
vojnu u Kruševcu,
zanatsko – trgovačko u Sarajevu.
Nauka će se povoditi Akademiji nauka. Tako će obesvećena i vulgarizovana nauka opet postati stvar ozbiljna i sveta. Jer naučno zanimanje potrebuje osamljenost i tišinu, a ne gomilu i galamu. Njom će se baviti odabrani, ozbiljni i zreli ljudi.
Doktorske titule nosiće samo lekari, i to samo zato što je naš narod navikao da lekara naziva doktorom. Niko više u državi neće se moći imenovati doktorom. Da se narod ne bi zbunjivao i hodio leka da traži u doktora prava, doktora filosofije , doktora šumarstva itd.
Školovanje u stranim zemljama moći će se prema ukazanim potrebama dozvoliti podanicima srpskoga kralja tek posvršetku školovanja u zemlji i po odsluženju vojnog roka. Inače se nikome neće priznati svedodžba sa ma koje škole u stranim zemljama.
Strani jezici u školama neće se predavati. Jer školsko učenje jezika pokazalo se potpuno bez rezultata, a međutim bezbroj dece propalo je od tuberkoloze moreći se oko učenja stranih jezika.
Ko želi da zna neki strani jezik neka ga uči privatno kako ume.
Znanje stranih jezika nije učinilo ni Nemanju – Nemanjom, ni Lazara – Lazarom, ni Obilića – Obilićem, ni Karađorđa – Karađorđem, ni Miloša – Milošem, ni Višnjića – Višnjićem, ni Njegoša – Njegošem, ni Mitra Tarabića prorokom, niti neznanih junaka srpskih herojskim junakom.
Znanje stranih jezika nije neka mudrost. Nego samo veština kao sviranje i pevanje. Mogu ljudi svirati u gajde i frulu i biti srećni bez kalvira i orgulja. Ništa nije skuplje od mudrosti, ništa jevtinije od tumača. Nema primera da je iko naučio da govori strani jezik u školi. A bezbrojni su dobili jektiku zbog jedinica i dvojki iz stranih jezika i uginuli na žalost roditelja i na štetu države.
Gimnazija imaće zadatak da vaspita dobre karaktere. Četri glavnija predmeta u Gimnaziji biće:
1. vera
2. pesma
3. istorija
4. jestastvenica
Sama reč gimnazija znači vežbaonica. Do sada su gimnazije bile vežbaonice samo u intelektualnoj veštini, od sada treba da budu vežbaonice u moralnoj karakternosti.
Vladanje će se ceniti više od učevine. I ocenaiz vladanja stajaće na vrhu i biće odlučujuća. (Do sada je ocena iz vladanja upisivana u svedodžbe kao poslednja. A to vodi moralnom rasulu i propasti).
Gimnazija će imati svega pet razreda. Toliko će biti dovoljno, pošto se izbacuje balast stranih jezika.
U gimnazije će se stupati po regrutovanju. Najbolja deca parohijskih škola regrutovaće se za Gimnaziju. Isto tako biće regrutovanje Gimnazista za više škole, i u oveće se primati najbolji od najboljih, ako to budu želeli. No želeti je da veliki broj svšenih gimnazista ne odlaze na dalje školovanje (osim broja potrebnih državi) nego da se očvrsli i izvežbani karakteri povrate u svoja sela, ili svoje radnje.
Gimnazije će biti privatne ustanove, no pod nadzorom Crkve. One će biti prema mogućnostima ili internatski, ili poluinternatski, ili neinternatski.
Parohijske narodne škole zameniće osnovne škole. Kao ni gimnazije tako ni parohijske škole neće biti državne. I sveštenik – učitelj zavisiće u pogledu izdržavanja od naroda, inače od Srpske patrijaršije.
Regrutovanje za parohijske škole vršiće se po svima parohijama. Uzimaće se deca zdrava i darovita.
NARODNI UNIVERZITET
Sva deca, muška i ženska, moraju se naučiti pismenosti. Deca koja ne budu regrutovana za parohijsku školu učiće se pismeniosti od svojih roditelja, od tečajnih učitelja preko zime, ili od ovlašćenih putujućih nastavnika. I to u mesecima zimskim, kad prestaju poljski radovi.
ZAKON, USTAV I UREDBE
Zakonom će se imenovati samo Zakon Božji, zakon moralni nepromenjivi i nezamenjivi. Ono što se do sada donosilo od strane ljudi, parlamenta, nije zakon nego uredba.
Ustav državni izviraće iz Zakona Božjega i pretočiće se u državne uredbe.
Zakon Božiji je večit i nemože se niti zameniti i ni s čim uravnati. Ustav i uredbe mogu se popravljati shodno vremenu i prilikama, no uvek i za uvek moraju bazirati na Zakonu Božjem.
Kraljev rođendan ne slaviti. To je paganski. U Bibliji je samo faraon slavio rođendan, i Irod.
Neka Kralj u svoj dan rođendana drži blagodarenje u svojoj kapeli. Ne treba primoravati sav narod da tog dana ne radi.
Treba ustanoviti praznik srpskih mučenika za veru. Na milione se broje. Međutim, mi imamo samo dva imena u kalendaru: Knez Lazar i Sveti Đorđe Kratovski. A gde su milioni? Grci su zahvalniji. Oni su uneli u Žitija i Prologe stotine novomučenika. Rusi opet – novoprepodobnih.
A Srbi? Proces posvećivanja kao da je davno završen. Sramota. Nezahvalnost. Neuviđavnost.
CRKVENI POSLOVI
Šta treba odmah činiti:
1. Stvoriti red đakonisa. Sveta Tatjana bila đakonisa.
2. Doći u vezu sa Svetom Gorom. Poslati prilog da se održe blagodarenja u svim manastirima.
3. Otkupiti manastir Svetog Arhangela (dozvoliti podvorje u Beogradu) u Jerusalimu.ž
4. Narediti da se u Beogradu drže bogosluženja po Tipiku.
5. Poslati misionare da održe mesne skupove po svoj zemlji i spreme za opšti skup, zbor.
6. Pločice za hram Svetog Save.
7. Zadužbine za pokoj duše, po celoj zemlji, da se čine crkvama, i za sirotinju (opet kroz crkve).
8. Narediti
a) opšta blagodarenja
b) opšte parastose
v) opšte hadžiluke na humkama u mestima kao K(raljevo) i K(ragujevac).
9. Na spomenik Neznanom junaku na Avali staviti Krst. Nov grob Neznanom junaku u Žiči.
10. Posaditi 10.000.000 drveta.
11. Narodni zavet Bogu.
12. Priprema za Kosovijadu
a) zemlju na Kosovu parcelisati
b) podići privremeno stadion od dasaka
v) objaviti zanatlijama i veštacima: Samo Srbi mogu se nadmetati iz svih krajeva sveta.
13. Zavetnici, posebni, koji daju zavet učiniti neko dobro narodu na spomen poginulih Srba (opraviti crkvu, opraviti groblje, kapelu u groblju, bolnice, česme, voće, legat crkvi da se jedan dan u godini drži pomen). (naročito da se pominju imena koja daje legatar). Zamonašiti se, ići na hadžiluk, itd.
I to:
a) zavetnici – darodavci
b) zavetnici – monašenje
v) zavetnici – misionari
g) zavetnici – hranitelji
d) zavetnici – zidari
đ) zavetnici – poklonici
e) zavetnici – branitelji vere i poštenja (vidi Ps. 118, 105) Svetilo nogami zakon tvoj.
ž) zavetnici – mirotvorci
14. Prenos kostiju vojničkih u opšta groblja. Sahrana oko crkava.
15. Tražiti otvaranje Srpskog Podvorja u Moskvi
16. Groblja (pravoslavna) se povraćaju u nadležnost Crkve. Izuzimaju se kraljevske grobnice.
17. Patrijaršija – manastir. Upravnik – iguman.
18. Pred crkvenim sudovima niko ne može svedočiti ko se nije pričestio tri godine. Uverenje o tome.
19. Građanski brak ne priznaje se.
20. Izdejstvovati – svako četvrto dete pa na više izdržava se, u školi, ili na zanatu, o trošku države, ako je pak žensko pomaže se udadba.
21. Sveštenicima nije dozvoljeno mešati se u politiku (u koliko je bude bilo) ili ulaziti u članstvo neke političke partije.
22. Crkva osuđuje iskanje miraza od devojaka za brak.
23. Za iskušenike u manastirima primiće se samo oni koji ne puše i zavetuju se ( između ostalog) da neće nikad pušiti. Isto u bogoslovije.
24. Kafane, duvandžice i pivnice – zatvorene nedeljom ceo dan.
Restoracije otvorene od 12 do 3 i od 7 do 9 (uveče). Isto i restoracije po hotelima.
Filmovi: nedeljom verski, moralni, nacionalni (rečju: sveti i herojski).
25. Nedeljom ne raditi. Kazna novčana. (Odmah na licu mesta).
26. Apel Srbima sektašima (oko manastira Ravanice Ćuprijske) nazarenima, subotašima, adventistima.
27. metosi u Beogradu.
28. Jezik. Naredba da se uzdržava od upotrebe stranih reči. Mesto stranih reči upotrebljavati stare crkvene izraze.
29. Zabraniti monasima da potpisuju menice.
30. Biblijskom društvu – zabranjuje se rasturanje Svetog Pisma bez krsnog znaka na koricama.
31. manastiri treba odmah da stvaraju metohe. (manastir Jošanica imala 8 vagona kukuruza i 4 vagona pšenice godišnje. Kaluđeri jeli proju. Starešina pšenicu čistu prodao za isplatu menica).
32. Putevi i železnice i fabrike ne mogu se dozvoliti na manastirskom imanju, ili pak bliže od 2 kilometra.
33. Ko ne bude krsnu slavu slavio – neće mu sveštenik ući u kuću ni za koju nedelju do iduće krsne slave.
34. Novac sa celivajuće ikone, ili sa krsta, ili sa drugih ikona – ne pripada sveštenicima, nego crkvi. Strogo.
35. Na spomenicima nadgrobnim i krstačama dan smrti mora se upisivati po datumu pravoslavnom.
36. neučitivo je ljubiti ruke mladim ženama. Crkva to zabranjuje.
37. Ratarske i zanatske škole treba same sebe da izdržavaju, nezavisno od države.
Brankovo kolo 1904. Pokojni Sreten Bašić pisao je 1904. u Brankovom kolu povodom Ratarske škole u kraljevu da ratarske škole treba da budu zadruge od mladića koji će radeći hraniti se i učeći. O MANASTIRIMA
Kad se manastiri oslobode poreza moći će primiti više iskušenika, đaka, kandidata i za monahe i za mirske sveštenike.
1. Cilj manastira je da budu najživlje bogomolje za narod.
2. Da vezuju novo pokoljenje sa najboljim starim pokolenjima, koji su svoju ljubav i blizinu k Bogu posvedočili zidanjem manastira;
3. da pokazuju monasima najčvršće karaktere , primerne na veri, osvetljene nadom i zagrejane ljubavlju.
4. da budu istočnici utehe celidbe, osnaženja i ublaženja ljudi, (?) pod jarmom sveta.
Prnjavore preseliti odmah.
Prnjavorsku nepokretnu imovinu ustupiti manastirima, jer je njihova i bila.
U prnjavorima osnovaće se kako je gde zgodno:
ili 1) zanatska škola
ili 2) poljoprivredna i voćarska za onaj kraj
ili 3) rasadnici
ili 4) skloništa staraca
ili 5) škole pismenosti manastirske./…/
Kaluđeri:
Ne mogu podpisivati menice.
Ne mogu ići na noćne zabave
Ne mogu biti na političkim balovima i zabavama.
Niti se može dozvoliti u manastirima:
Politički zbor, zabava, bal, i ništa što prekida, ukida, ili odlaže uobičajena bogosluženja.
Kaluđer se ne može pobratimiti.
ni starosvatiti,
ni kumovati na svadbama,
ni kumovati pri krštenju.
On se odrekao srodničkih veza sa svetom, ne treba opet da se vezuje.
DRŽAVNA DOBRA
Državna komisija odmah da prođe svu zemlju i vidi šta se gde može za opštu korist podići (sanatorijum, manastir, letovalište, oporavilište, izletišta itd.), pa ako je državno, na to i da upotrebi, ako je privatno (kao na Durmitoru, ili Kopaoniku) te za prodaju, da zabrani prodaju privatnim ljudima. Jer će se pojedini bogataši tu nastaniti da bi uživali samo sa svojom porodicom, umesto da to služi na korist mnogima.
Tako i imanja graničeća se sa manastirima, ne mogu se prodati dok se prvo manastir ne ponudi, a graničića se sa selskim, opštinskim i državnim utrinama – dok se ne ponude ovima.
Tuđincima se ni u kom slučaju ne mogu prodavati imanja.
Šume i voće
Doneti uredbu o hitnom sađenju šume i voća po celoj zemlji.
Ko bude sekao šumu kazniće se sa određenom kaznom. Za šumske krivice nema pomilovanja.
Osim kazne krivac će biti dužan, pre nego ode na izdržavanje kazne, da posadi shodno stadiju pljačkanja pet do pedeset puta onoliko drveta bilo to svom susedu, ili selu, ili manastiru, ili državi.
KOMBINOVANA DRŽAVA
Nije za nas, nismo mi za nju. Nemačka je kombinovana država od protestanata, katolika i raznih jezičkih nacija. Engleska od Engleza, Škota, Velšana i Iraca.
To teško ide.
Za nas je čisto nacionalna država, od naroda jednog jezika, jedne vere i jedne tradicije.
Bar za sada tako, a posle dve ili tri stotine godina možda ćemo i mi imati kombinovanu državu, samo tada sa više iskustva nego što smo imali u Jugoslaviji.
Jugoslavija je jedan preran pokušaj kombinovane države.
„Nacionalizacija stranog kapitala ivenstiranog u Portugaliji“ – Korporativna Komora radi jedan projekat o tome.
Čitano u novinama 22. februara 1943. godine.
Nacionalizirati sve rudokope i fabrike, sada u rukama stranaca. A strance uzeti kao eksperte – ako je potrebno – pod ajluk. Tako su činili naši vladari na Novom Brdu.
Strancima zabraniti nepokretno imanje u Srbiji.
Niko ne sme živeti od novinarstva i književnosti.
To jest ne može država dozvoliti da neko živi samo pišući novine, ili knjige (iz bojazni od korupcije, sebeprodaje, mita).
U postu nema suđenja
U stara vremena kod hrišćana nisu sudovi radili za post. Treba zavesti i kod nas, da u četri godišnja posta prestane sa suđenjem prve sedmice, tj. uz Časni, Petrovski, Gospođin i Božićni post.
Samoubistvo – kažnjivo.
Jedan procenat od imovine uzima se za komunalne potrebe.
„Neću slaviti slavu“ – to se ne sme objavljivati u novinama.
Niti ženidbe.
Manastire odmah osloboditi poreza i svih prireza vezanih za državni porez.
Poštenje u vreme Miloša:
priča Joakim Vujič, Putešestvije po Serbiji, II, str. 193.
„ Od kako je Gospodar Miloš vladjenije na sebe primio, i krđi se već učinio konac. Jerbo sada svobodno može čovek ostaviti sikiru zabodenu u drvo usred šume, plug s raonikom, s crtalom, sikiricom i cimberom na njivi; motiku i grabulje u bašti; kosu u livadi; i ništa za živu glavu ukrasti se ne može“.
Strana 195. : U vreme Miloša ubijali su osuđenika na smrt s leđa, pa onda mrtva vešali.
Smrtna presuda izvršavala se u mestu samog zločina.
Joakim o retkosti smrtne kazne (II knjiga starna 198-199). Za godinu dana u 12 nahija samo jedan čovek na smrt osuđen (i to što je ubio jednog nasilnika Turčina).
Joakim Vujič priča slučaj (II knjiga, 190 strana):
Dva seljaka dođoše Vučić Perišiću da se parbe. Reče im Perišić: – Dobro, ja ću sutra doći u vaše selo, pa koji bude krivac dobiće 50 batina i 100 groša globe.
Kad su to čuli odmah su se izmirili.
To je pravo.
A šta je glupo? Odgovarati na sudu i opravdavati se, a tvome nepravednome tužiocu ništa. – A ti ako se nadaš uspeti , tuži onoga ko te je tužio!!!
Zar ovo nije Ad?!
Četiri izvora zala:
1. Univerzitet
2. Parlament
3. Karteli
4. Štampa (novine, knjige, umetnost).
To sve četiri bilo je antihrišćansko, četiri žiže antihrišćanskog mišljenja i delanja.
Novine samo na četiri strane, nedeljom na osam strana.