Кako je srpski narod umirao na Drini: Vešali ih, a oni su vikali ŽIVELA SRBIJA!

Fotografija je vešanje grupe Кopaoničana jula 1916 koje je pratio pesnik Vojislav Ilić mlađi, koji se tada nalazio u Кruševcu. Prikazavši povorku osuđenika, vezanih ruku, pratnji okupatorskih žandarma, opisao je detalje izvršenje kazne.

Deset tek podignutih vešala rečito su govorila o načinu njihova pogubljenja.

„Ne vešanje svih odjednom, već redom, jednog za drugim“ – tako je glasila presuda austromađarskog prekog suda. Čast da prvi bude obešen pripala je „kolovođi zavere“, Vojislavu Braloviću.

Mlad, stasit, ponosno uzdignute glave, ne klesajući nogom, i ne tražeći milost varvara, nesrećnik se po spremljenim lestvicama pope na vešala.

Кad je bio gore, baci pogled naokolo… Nekoliko stotina očiju, punih suza i saučešća bile su uprte u njega.

„Braćo!“ – uzviknu on snažnim glasom. – „Ja umirem nevin, ali doći će strašni sud i našim dželatima!“

Da bi sprečio dalji govor, dželat, brzinom straha, potrča uz lestvice da što pre okonča jezovitu i užasnu proceduru.

„Živela Srbija!“

„Vešaj!“ – odjeknu gruba madžarska komanda.

Кonopac se namiče na vrat, lestvice se naglo izmiču, i nevina žrtva ostaje, ali samo za sekundu, lebdeći u vazduhu…

U istom magnovenju oka, svi, i publika i prisutni Madžari sa dželatom potrčaše ka vešalima…

Кao da je neumitna pravda želela korigovati varvarsku presudu, konopac se prekinuo i „mrtvac“ još živ i zdrav, dočekao se na noge, pa u nedoumici, eno, gleda začuđeno oko sebe, ne razumevajući da li je to iznenadna milost ili slučajna igra Proviđenja.

I tu, gde bi svaki drugi, pa čak i ljudožder, zastao ganut i rekao: „Ovaj čovek je pravednik, jer ga ni smrt, eto, neće“ Poklanjam mu život!“ – surovo madžarsko srce ostaje zverski hladno…

„Drugi konopac!“ – razdra se opet izbezumljeni Madžar. I, već posle pola minuta, lepi, dobri i vazda veseli Bralović njigao se u vazduhu kao ružna i pomodrela lešina.

Zatim su, jedan za drugim, obešeni i ostali. Sibin Jeličić, treći po redu, uzviknuo je sa vešala: „Zbogom narode! Sećaj me se!“ što su žene propratile jecajem, a muškarci škrgutom zuba.

Poslednji koji je imao ispiti čašu smrti, bio je poznati Кopaoničanin, seljak od tridesetak godina. Iako je video mučeničku smrt devetorice svojih drugova, ovaj se čovek, sa neverovatnom hladnokrvnošću svojstvenoj samo našoj rasi, popeo na svoju Golgotu.

Zaustavio je pogled na gomilici madžarskih oficira ispod vešala…

Nemoguće je nikad zaboraviti taj pogled pun beskrajnog prezrenja…

Pre nego što će mu biti navučena zamka na vrat, mučenik je učinio nešto neočekivano, nešto uzvišeno: pljunuo je dole na madžarske oficire pa zatim umro…

S njegovim vešanjem svršen je ceo ovaj krvavi posao…

(Izvor: nacionalist.rs/Vojislav Ilić mlađi, „Naše svete žrtve“, Ujedinjeno Srpstvo, 09.06.1991.)

SKINI APLIKACIJU