JA SAM SIROMAŠNI SRBIN SA MILIONIMA U DŽEPU! Veliki DOBROTVOR ponovo poslao 100.000 dolara, a rodnu grudu nije video sedam decenija (FOTO)
Autor: Glas javnosti
Milomir Glavčić. Srbin iz potkopaoničkog sela Pope kod Jošaničke Banje, a Kanađanin sa najdužom adresom stanovanja u Nijagari Fols. Čovek velikog srca i ranjive duše. Istinski pripadnik sveta humanosti i čovekoljublja.
- Kad nekoga pomognem, radujem se njegovoj radosti. Trenuci njegove sreće su dar za mene. I, uvek sam radio da imam za sebe, ali i da drugoga pomognem.
Tako sebe opisuje vremešni Milomir Glavčić, Kanađanin i Srbin, a teško da ima neko da nije čuo za njegove darove Srbiji. I ove godine, kao i svake prethodne, Milorad Glavčić je sa više od 100 hiljada dolara darivao familiju u rodnom mestu, koju većinom nikada nije ni video.
Sada živi mirno u elitnom delu Nijagare Fals, u lepoj, ali skromno opremljenoj kući. Iako uveliko troši 97. godinu života vitalan je, kako umno tako i fizički.
U ranoj mladosti, u rodnim Popama, siromah bez roditelja, više gladan nego sit. U poznim godinama bogat čovek, ne samo u novcu nego i životnom iskustvu prepunom iskušenja, rizika, opasanosti… On u Srbiji ima svog “ambasadora” ili “bankara” koji darove deli i taj rođak iz bezebednosnih razloga ne voli da mu se ime pominje u javnosti. Ali za “Glas javnosti” kaže da, kad je bio njegov gost, primetio je da Milomir uvek žuri i zvižduće.
I danas svakodnevno ima posla, jer na prostranom placu gaji cveće, a u bašti paradajz, luk, krastavac… Kad povrće sazri njime daruje i sve komšije. Sam proizvodi vino, a popije dnevno čašu, dve…
- Uverili smo se da lepo peva, da voli muziku. Takve je naravi, kaže da prezire namrštenost i lenjost - kaže njegov ambasador i dodaje da je imao čast da proba njegov proizvod uz ručak, uz odlično pripremljen podvarak od kiselog kupusa iz njegove kace.
Milomir je rođen 6. decembra 1924. godine. Sudbina je htela da u ranoj mladosti bude bez novca, roditeljske brige i pružene ruke pomoći, a u zrelim godinama bogat, okružen porodicom i prijateljima. Sticao je teškim i promišljenim radom, a cilj mu nikada nije bilo puko bogatstvo. Stoga često i ističe:
- Radim da imam za sebe, ali i da pomognem druge. Kad nekoga pomognem, radujem se njegovoj radosti. Trenuci njegove sreće su dar za mene.
Inače, život ovog čoveka uistinu je roman. Tesna je autobiografska knjiga od pet stotina strana pod naslovom “Trn u nozi na dugačkom putu“, u kojoj piše o svim životnim neizvesnostima, izazovima, opasnostima, preokretima... Imao je surovo detinjstvo, jer je u dečačkim danima ostao bez roditelja. Najpre mu je umro otac Dobrivoje, pa se ubrzo i majka Sava neizlečivo razbolela. Država je onda bespomoćnoj deci, njemu i sestri Desanki, dodelila staraoca. Teško je, po petnaest sati dnevno, na svom imanju ali pod tuđom upravom, dečak Milomir radio. Zauzvrat, od staraoca su dobijali mrvice pa su često u školu odlazili gladni, u poderanoj odeći i bez knjiga. Uprkos tome, Milomir je bio bistar dečak i odličan đak, koji i u tom uzrastu pokazuje brigu za druge. Tajno, od staratelja, primera radi, dotura hranu jednom komšiji čije je četvoro dece u nemaštini najčešće gladovalo. Želi da pomogne i sestru, naročito pri udaji u čemu ga staratelj njegovog imanja sprečeva.
.jpg)
Zato, u sve razočaran i tužan, u 14. godini odlučuje da prvi put napusti selo i odlazi za Beograd, kako bi tamo radio i zaradio. U tom gradu, u metalostrugarskoj radnji Mila Škarića je šegrtovao, ali bombardovanje Beograda 1941. prekinulo je njegovo izučavanje zanata. Bio je i u životoj opasnosti, jer su Nemci grad zasuli bombama, padale su i pokraj radionice ali je, ipak, uspeo da sačuva imetak svog majstora i svoju glavu. Narednih ratnih godina nije imao kuda već se opet, bez ičega i ikoga, vratio u svoje selo.
Zatiče ga još veće siromaštvo nego ranije pa ponovo mašta o odlasku. Iznenada, pruža mu se prilika da ode i dalje od domovine pa tu šansu koristi i 22. maja 1947. godine kada stiže u Grčku, ne znajući da u toj zemlji besni građanski rat. Kraće vreme je vojevao u tamošnjoj kraljevoj vojsci, a potom je sa drugim emigrantima smešten u logore, u Solunu i Pireju. Zatim biva prebačen u italijanski grad Bolonju.
Već u logorima, Milomir je pokazivao talenat da zaradi novac. Za Grke je u logoru, uz primitivne sprave, proizvodio obućarske igle, a u Italiji se bavio stolarskim zanatom. Mogao je iz Italije da se zauvek skrasi u više zemalja koje su primale iseljenike, ali prevagnulo jedno sećanje iz dečačkih dana. Zapamtio je iz pročitne knjige bajku o obećanoj zemlji Kanadi u kojoj ,,kolači padaju sa neba a na svakom uglu se nudi raznovrsna hrana“. Ta bajkovita priča opsenila je tadašnje siroče, dečaka više gladanog nego sitog. Zato, i kao odrstao čovek, svestan da je reč o bajci pred komisijom za emigrante, ipak, traži da se trajno useli u Kanadu.
Tako je 11. aprila 1949. godine, preko “velike bare“ stigao u Kanadu. Ali, bajka je bajka. Tu ga dočekuju teški poslovi, on radi od jutra do svitanja, najpre na poljoprivredi a onda u rudniku. Kao rudar stiče i prvu ušteđenu sa kojom se ubrzo seli u Nijagaru Fols, gradić pokraj velikog vodopada gde se ubrzo i oženio sa devojkom Armelinom, Kanađankom italijanskog porekla. Sa njom dobija i dvoje dece, Mihajla i Jovanku, a uz njenu podršku, ušao je i u prvi privatni biznis. Najpre je kupio restoran, pa omanji motel, pa hotel od 120 soba, bioskop od 600 sedišta, oko 80 hektara zemlje...
Znao je, reklo bi se, šta da kupi, koliko da plati, kako posao da razradi i kada nekretnine da proda. Zaradio je novac za sebe i suprugu, sina i kći i dvoje unučadi.
Ali, nije zaboravio na svoj cilj iz mladosti, iz dana siromaštva, onaj ljudski, humani - “da ima za sebe i da pomogne druge“. I, pomagao je velikodušno. U Srbiju, u koju nije dolazio punih sedam decenija, uložio oko deset miliona dolara.
Takođe, milione dolara poklonio je srpskoj zajednici u Kanadi. Sagradio je, ponajviše u svom rodnom kraju, na području Kraljeva i Raške mostove, crkve, dečija obdaništa, domove kulture, zgrade biblioteke, asfaltirao više od deset kilometara puteva. Njegovim novcem obnovljeno je nekoliko osnovnih škola . Kraljevačkoj bolnici darovao je magnetnu rezonancu, skener, aparat za laparoskopsku hirurgiju, ultrazvučni aparat, defibrilator, dva saniteska vozila.
Deo novca utrošio je na ime pomoći bližim i daljim rođacima, a pomogao je i stotine nepoznatih porodica da nabave hranu, lekove, školuju decu...
U Srbiji se njegovo dobročinstvo čuva od zaborava. Njegovim imenom su na području Raškog okruga, nazvane ulice, jedan bulevar, vrtić, kulturni centar…A, dodeljena su mu brojna priznanja među kojima i najviša državna i crkvena odličja.
A, Srbi, bilo gde da su, se slažu o njemu govoreći da je “božiji čovek”, “čovek velikog srca”, “duša koja se retko rađa”, “Božić Bata”…
Ponosna je na njega i njegova porodica: supruga Armelina, sin Mihajlo, kćerka Jovanka, unuka Mišel i unuk Nikola, kojima nije obezebdio samo egzistenciju već ih ljubavlju i brigom uvek zasipa.
Uz sve ljudske vrline obdaren je sluhom i muzikalnošću pa uz zvuke rodnog kraja, peva o dostignutom životnom cilju:
- Siromah sam bio, siromah sam bio. Pa sam se malo obogatio. I, sve što imadoh svom narodu dadoh. I opet siromah, al’ srećan postadoh.
BONUS VIDEO: Otac napadnute tinejdžerke o kobnoj večeri i zbog čega su svi ogorčeni na migrante
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
22 min
