IZBEGAVATI 'BARUTANU' BALKANA: Šta je Žan Ditur, francuski akademik i pisac, inostrani član SANU, 1995. pisao o budućnosti Evropske unije?

Žan Ditur (Jean Dutourd), slavni francuski akademik i pisac, inostrani član SANU i to se mora reći - degolista po ubeđenju, poodavno nije imao, kao ni De Gol, na primer, ništa dobro o ujedinjenoj Evropi, ali i o njenoj budućnosti i perspektivi!

Sad, u doba vlasti koronavirusa i kovida 19, a posle BREXITA, i sve jasnijeg nagoveštaja iz Italije, negodovanja iz Španije oko pomoći EU u borbi protiv nevidljivog neprijatelja, kovida - 19 nesnalaženja, i otezanja oko medicinske i finasijske pomoći oko mogućeg preispitivanja politike prema EU, mnogo je jasnije da se danas  nad sudbinom EU svijaju sve veći  i tmurniji oblaci.

Slavni francuski akademik Žan Ditur je, dosta ranije, 29. jula 1995. godine, dakle pre četvrt veka u ovom tekstu nagovestio šta nadolazi...

                                           * * *

Više ne znam koliko država obrazuje ono što se zove Evropa, da li dvanaest ili više. U svakom slučaju, dvanaest je već suviše. Ništa se ne može preduzeti kada smo tako mnogobrojni a, naročito, ništa dobro izvesti. Kako je moguće imati zajedničku volju, kako sprečiti tog ili tog partnera da ima zadnje misli, da vuče noge, da gleda na drugu stranu?

Najzad, ko će upravljati tim neobičnim skupom? Ne jedna od država, koja bi na taj način bila starešina drugima, već anonimni funkcioneri, potpuno bez odgovomosti i, na taj način, predodređeni na neuspeh.

Evropu Šestorice, koju su organizovali De Gol i Adenauer, sačinjavao je blok od sto pedeset miliona ljudi, što je bilo dovoljno da joj da političku težinu gotovo jednaku težini SSSR-a i Amerike. Zajedničko tržište je onda bilo blagoslov, a ne faktor nezadovoljstva kao danas.

Ta Evropa Šestorice, naizgled dvoglava, imala je u stvari samo jednu glavu: Francuska i Nemačka su delovale sporazumno pretendujući na najveći deo „kolača“.

Sve je loše krenulo kada je u kombinaciju ušla Velika Britanija, koja je prave veze imala samo s Amerikom, i posle nje, s raznim nacijama čije je srce naginjalo mnogo 'više Sjedinjenim Američkim Državama nego našem kontinentu.

Jedna jedina stvar može čvrsto povezati narode (i opet privremeno): zajednički  izvojevana pobeda; to od njih čini braću po oružju. Neuspeh, naprotiv, razjedinjuje, razljućuje, ispunjava saveznike neslogom i mržnjom jednih prema drugima.

Žalosno je da se Evropa, u svojoj manje-više vojnoj intervenciji u Jugoslaviji, pokazala tako nemoćnom, tako jadnom, tako ništavnom. To je loš predznak za njenu budućnost, ili pre za nadu za povezivanjem koju je mogla imati. Kada se ovo bude završilo, tj. posle mnogo vremena jer smo se zaglibili u nešto apsurdno i dugotrajno, gde ništa ne razumemo, ostaće nam samo gorke uspomene.

Ali, kakva je to ludost takođe, što smo našu hipertrofičnu i mlitavu Evropu izložili riziku na Balkanu gde se, tradicionalno, mogu dobiti samo hici, a koji je ono što su diplomate nekada zvale „barutana“. To je značilo ići u susret neprilikama. Bilo bi vreme da se nađu neka otvorena ili odškrinuta vrata da bismo mogli da se oslobodimo obaveza. Intervenisati u balkanskim svađama znači uplesti se u prevođenje nečega s jezika od koga ne znamo ni jednu jedinu reč. (29. jul 1995)

 Skandal vrline

 Petog decembra 1996,za vreme godišnje sednice Francuske Akademije, Žan Ditur,znameniti  njen član, pročitao je govor čiji su izvodi objavljeni u listu “LE FIGARO” od 17 decembra iste godine pod naslovom “Pohvala Srbima”. Ceo tekst govora je publikovan marta 1997 u knjizi “Skandali i pohvale” u izdanju Falois ejdž home.

 Kada se nešto, čemu se ne može ni dati ime, pojavi u rečniku, to znači da je moral kapitulirao ili, u najmanju ruku, da se to nenazvano toliko rasprostranilo da više nije moguće praviti se kao da za nju ne znamo. I to nešto tada postoji kao što postoje osećanja, zakoni, sreća ili meteorologija.To postaje deo sveta u kome živimo, to ulazi u naš način življenja, sa time se sve više i više saživljava.
Tako je rođen i pojam “dezinformacija”. U rečniku se ta reč pojavila 1954 godine sa sledećom definicijom:

 “Upotreba tehnike informisanja, naročito masovnog, u cilju da bi se skrenule, da bi se sakrile ili falsifikovale postojeće činjenice “.

Glagol “dezinformisati” je još bolje definisan; on se pojavio 1959. godine u istom rečniku kao “informisati krijući izvesne činjenice ili ih krivo pretstavljati”. Da bi dezinformacija bila efikasna, važno je da se ona ne poveri privatnim inicijativama, što će reći novinarima, intelektualcima, piscima, dakle onima koji bi mogli da promene mišljenje i kod kojih postoji uvek lateralna opasnost da podlegnu griži savesti ili nastupu hrabrosti – makar iz čistog kaprica –i koji bi mogli da se osveste i da shvate da ih je neko naveo na tanak led i učinio smešnim. Postoji, kako se to danas kaže,”ljudski faktor” od čije reakcije nikakva opreznost nije suvišna. Zato se dezinformaciji daje zvaničan izgled, osnivajući jedan internacionalni sud koji se smesti u jedan mali, dobrostojeći i pomalo učmali gradić severne Evrope. Naravno, nije lako zamisliti da jedan preki sud takve vrste bude negde u toploj klimi, u Regio di Kalabria, u Delfima, u Monte Karlu ili u Pampeluni. Danas, moral dolazi iz hladnih krajeva. Nema ničeg ubedljivijeg od severnih magli, flamanskih kanala, vlažnosti vazduha i holandskih vetrenjača, da bi se nešto prikazalo u ozbiljnom svetlu.

Najpoučniji primer je proces Srbima iz Bosne, kao da su oni jedini krivci za građanski rat u Jugoslaviji, dok je ustvari moguće da su oni bili ti koji su najviše patili; to je narod koji je pretrpeo tragedije u svojoj staroj i novijoj istoriji i čija hrabrost i osećanje časti su takvi da prevazilaze svet u kome živimo. Ali, zašto su Srbi izabrani, zašto ih opterećuju svim grehovima, zašto njih optužuju za neoprostive grozote dok su oni činili to manje nego ostali, a ako im se i desilo da oštrije reaguju, to je bilo više u instinktu samoodržanja i u samoodbrani nego zbog neke izopačenosti?

Primetio sam da ima sveta koji je optužen za zločin koji se sastoji u tome da taj svet odbija da nestane. Srbi spadaju u takve: Turci su ih nabijali na kolje jer stotinama godina nisu pristali da pređu na Muhamedovu veru, Austro-Ugarska carevina im je onemogućavala svaki napredak, ustaše su i masakrirali, konferencija na Jalti ih je upustila komunistima, hrvat-diktator Tito ih je obezglavio,ali oni su još tu, uporni u svom biću,dajući sve od sebe da održe u životu ono neopipljivo i beskrajno dragoceno što se zove duša jednog naroda.    Filozofi, intelektualci, profesionalni humanisti, vlade raznih zemalja, Ujedinjene nacije, Haški sud, ceo svet vrši pritisak na Srbe, ubija ih ili ih kleveta. Ali, kako to da se pravda ne oseća obaveznom da im se pridružzi? Kako to da se vrlina, makar i slepa, nije se osetila privučena prema njima, njima koji su sami protiv celog sveta i koji su, upravo zbog toga, u pravu protiv tog celog sveta! Pitamo se zašto su Srbi izabrani da budu žrtveni jarci?

Iz nekoliko razloga koje vrlina, ako nije nemarna ni uspavana, mora da analizira sve dok te razloge, ako ne jasno uvidi, ono bar uoči. Najuverljiviji razlog je što Srbi nisu “kako treba”, što će reći da ne odgovaraju političkoj modi naše sadašnjice. Oni imaju tri mane: prva je da se nalaze u ulozi seljaka koji brani svoju zemlju.To nije uzvišeno osećanje u očima svetskog mnjenja koje zahteva da se bori za ideje, a ne za neko parčence obrađenje zemlje ili za neku staru kapelu u ruševinama. Druga srpska mana je da su oni hrišćani, što izaziva gnušanje u zapadnjačkom načinu mišljenja koje se dovoljno dobro slaže sa budizmom, sa islamom i čak sa animističkim sujevjerjem i koji, u ime prava čoveka, se klanja sa poštovanjem pred afričkim amajlijama, ali koji nema nikakve samilosti za one koji se izjašnjavaju za krst Hristov.Treći srpski greh i verovatno najneoprostiviji, mada nikada javno objavljen, je čvrsto prijateljstvo koje su oni uvek osećali prema Francuskoj i koje im je Francuska uzvraćala sve do nedavno.

Srbi su sa nama pobedili u ratu 1914-1918. O tom ratu se više ne govori; njegovi tragovi se grozničavo brišu ili se izvrću da bi sumnjiva zasluga za stvaranje modernog sveta mogla u celini da pripadne ekumeničnom puritanstvu. Srbi su bili naši saveznici, naša braca u oružju. U ime toga,oni bi morali biti svetinja za nas. Posle 40 godina ropstva, njihov prvi gest je bio da se obrate nama, da obnove staro savezništvo. Vrlina je morala da učini da se angažujemo na njihovoj strani, čak ako ona i nije bila bolja od one na kojoj su bili njihovi protivnici; trebali smo se slepo pridružiti njihovoj strani bez slušanja optužbi koje su ih teretile.

Oni, koji su se proglasili sudijama Srbiji, bili su dalekovidniji; nije im izmakla činjenica da osuđujući taj narod, tu naciju koja pokušava da preživi čineći sve što joj je bilo moguće, oni posredno lupaju po Francuskoj.Oni su se nadali da se neće naći kod nas dovoljno vrline koja bi nas solodarisala sa nasim starim saveznicima i njihov račun se, nažalost, pokazao tačnim. Ima ovde kod nas uvek neka strana, ili bolje rečeno negaciona grupa, koja ponekad zna da bude jača od ostalih i koja nas odvuče u stavove i u dela koje mi posle žalimo, onda kad vrlina ovlada našim srcima. Senilni Zapad je, kako nam izgleda,sada u atmosferi zlopamćenja, neprijateljstva i možda čak i mržnje prema Francuskoj i mi bi ,na kraju krajeva, trebali biti zadovoljni, jer nam to dokazuje da nismo jedna baš mala zemlja, ni baš tako beznačajna kao sto bi nas nas nacionalni pesimizam zeleo da ubedi, jer mrze se samo nacije ili neko ko ima dušu i karakter. I antipatija postaje bes kada se shvati da se karakter ne menja bilo kakav pritisak da se vrši, bilo kakvi saveti da se daju, kad taj karakter uspeva da sačuva svoje nepodnošljive specifičnosti i kada je duša tako duboko usađena u biću da je nije moguće iščupati je iz njega.

Ne tražite program

 Zašto se od političara uvek traži da imaju „program“? Ja bih pre imao poverenja u glavu nekog čoveka nego u njegove reči. Glava ne laže. Ona je inteligentna ili tupava, lojalna ili podmukla, energična ili neodlučna. Dok se pričati može bilo šta. Uostalom programi su ono što najmanje nedostaje. Poslednji od opštinskih odbornika ima svoj, u koji veruje — ili se pravi da veruje — od sveg srca. Utoliko pre, programi velike gospode imaju kako se kaže, „nacionalnu sudbinu“. U politici, program je „obavezna figura“, kao što je dvostruki aksel u umetničkom klizanju.

Čudnovato, birači su prosto bili inficirani ovim sujeverjem, toliko da svako ko se za izbore kandiduje bez programa ostavljao bi im utisak osobe koja fantazira, šaljivčine, da ne kažemo amatera.

A u stvari, da li su, od kada glasaju, odnosno od 1871, videli da programi umiru!

Stotine, možda hiljade programa, u kojima se pričalo o divnoj budućnosti i obećavalo da će se sve promeniti. U stvari, reč „promena“ je neophodna u ovoj vrsti zadatka. Ništa što postoji ili je postojalo još od Klovisa (Clovis) ne vredi da bude sačuvano. Treba naći „nešto drugo“.

Promena je magična reč.

Bar političari to misle. U tome liče na domaćice koje za ručak služe teleće bubrege, „malo za promenu“.

Najodvratnije u programima je to što svi oni imaju kao cilj poboljšanje života ljudi, povećanje plata i slobodnog vremena, ukratko sreće.

Želim time da kažem da je svaki program optimistički. I baš u tome je uvek neadekvatan.

Život nije optimistički. Pun je zamki i izdajstava koje treba izbegavati svakodnevno, manje ili više predvidljivih katastrofa, odluka koje treba donositi na prečac.

Kako bi bilo osvežavajuće čuti nekoga kako sa vrha tribine izjavljuje: „Deco moja, nadam se da ne verujete da ću odati obećanja koja sam vam dao, da čak neću ni pokušati. To ne bi bilo moguće, i usuđujem se da kažem da bi bilo nemoralno. Ono što postoji nije nešto naročito, ali ja tu ništa neću promeniti. Zadovoljiću se time da tu i tamo unesem neka poboljšanja, vrlo mala, a posle dugog razmišljanja. Moje iskustvo s ljudima je da se od njih može sve očekivati ako im se traže nemoguće stvari, ali ako se ugađa njihovoj lenjosti i njihovim manama, postaju nepodnošljivi.

Gospodin Bido (Bidault) je govorio da je general De Gol bio jedini koji je znao da hvata muve na sirće. Evo moje ambicije. Kada me budete izabrali, pićete samo sirće, i na kraju ćete ga zavoleti i smatrati da je bolje od svega.

Naravno, ova hronika je samo jedno dugo sanjarenje. Još uvek se govori o programu i promeni. Uostalom, na kraju krajeva, Francuska se prilično izmenila od Luja XIV, Napoleona čak i Poenkarea (Poincare). Ali ne kako se to govori u programima.(11. februar 1995.)

 * Žan Ditur (Jean Dutourd), francuski akademik i pisac, inostrani član SANU. Rođen (1920) i umro (2011) u Parizu. Član Pokreta otpora, degolist.

 (Glas javnosti - Priredio Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU