Glas Javnosti

ISPOVEST STUDENTKINJA: Kako su se u bivšoj Jugoslaviji polagali ispiti na fakultetima preko 'kreveta'

Društvo
Autor: Glas javnosti

Iako je postojalo uverenje da je obrazovni sistem u bivšoj Jugoslaviji bio mnogo rigorozniji i da je jedini kriterijum za polaganje ispita bilo znanje, prema ispovesti iz 1982. godine bilo je moguže položiti ispit preko kreveta.

U toj ispovesti su neke ispričale šta se dogodilo kad su odbile, dok su druge otkrile šta se događa kad kažeš "da". 

Mart 1982: Nije ni novo ni neobično da profesori i asistenti fakulteta i studentkinje - stupe u neke druge odnose, koji s podučavanjem nemaju mnogo veze (osim podučavanja u jednom, veoma određenom smislu). U to, ko koga podučava nećemo ulaziti, jer to zavisi od slučaja do slučaja...

Stvar, najčešće, počinje u kabinetu, a završava se u nekoj iznajmljenoj sobi ili hotelu. Završava se uvek. Inicijativa, najčešće, potiče od "sveštenika" ovih hramova (ah), prosvete i kulture. Okruženi zategnutim, mladim telima, nizovima zdravih zuba, nogama na potpeticama, smehom, široko otvorenim očima, licima koje će starost načeti tek za desetak godina - prosvetni radnici, ponekad, ne odolijevaju. Tad se događaju pokušaji avantura, avanture, ili (retko) ljubavi.

"Pozove me u svoj kabinet..."

Na jednoj strani je uvek znanje, koje pravilno upotrebljeno jedno vreme može sebi priuštiti mlado, nepotrošeno, sveže telo. Na drugoj - telo koje je često i nosilac glave koja zna, ili ne zna kakvi su završeci ovakvih avantura; hoće ih, ili neće.

Aleksandra Novaković diplomirala je na Ekonomskom fakultetu pre dvije godine. Visoka vitka, rasna: "Sve je počelo na pismenom ispitu. Bio mi je to poslednji ispit. Nisam sklona prepisivanju, ipak, za ovaj ispit spremila sam 'puškicu'. Izvadim je u neko doba, i kako sam bila nespretna, dežurni profesor to primeti, priđe mi i pozove me u svoj kabinet jer mu je spisak tamo. Ja mu kažem da me zapiše tu, da nema potrebe da idem s njim gore. Kako je on insistirao, odemo, i tamo on meni odvoji jednu pedagošku žvaku. Ja slušam. Znate li da se ovakvi prekršaji kažnjavaju sa šest meseci zabrane polaganja ispita, pita me. Bez obzira, kažem, vratite mi indeks. Odredi mi da dođem za dva dana. Ja pošaljem prijateljicu. Pa, nije mi to bilo baš pametno, jer joj on kaže da će ga samo meni dati. Indeks, mislim.

 Pokušala sam tada da s njim razgovaram prijateljski. Kažem mu lepo zašto sam prepisivala, i da mi je to poslednji ispit. Nek radi šta hoće, samo nek mi vrati indeks. On kaže, hajde, pita ću vas ovde. Nije vredelo. Sasluša me i saopšti mi da nisam zadovoljila. Naravno da nisam. Postajalo mi je jasno, kako ga jedino mogu zadovoljiti.

'Zašto profesore baš mene, jesam li vas bilo čime izazvala', pitam ga.

'Upravo zato što se ne date. Čitao sam poslednji Start. Ličite na duplericu, jeste li to vi?

Tako dakle! Intelektualac! Ne čita samo stručnu literaturu nego i štampu. Naravno - pa udžbenici imaju jedan nedostatak: nemaju strane s golim ribama.

Onda on zaključa vrata, toči nam viski i kreće na mene. Rvali smo se mi tu jedno petnaest minuta, sve dok ga nisam oterala u materinu i izletela van. Došla sam po svoj indeks još jednom. Neuredna i masne kose, kako sam redovno odlazila kod njega, sve u nadi da će ga proći volja. Sretnem ga u hodniku. Izlazimo iz zgrade. On mi postavi nedvosmislen ultimatum. Poći ću sad, odmah s njim u njegovu vikendicu, ili ću biti kažnjena. Rekla sam mu šta mislim o njemu, a mislila sam dosta toga, i dva dana kasnije vidim na oglasnoj tabli da mi je zabranjeno polaganje ispita tri roka.

Odem onda u odsek za studentska pitanja, i ispričam im šta mi se dogodilo. Tamo mi kažu da mi je najbolje da ćutim jer nemam dokaza za svoju optužbu. Nisam mogla da se otmem utisku da su priče kao što je moja već slušali. Ispit sam položila nekoliko meseci kasnije kod drugog profesora."

Sanja, crnka, markantna, na kraju studija književnosti. Spremala se za izlazak i pričala: "To je bila ljubav. Stvarno ljubav. On je, u to vreme, bio asistent. Enciklopedija koja hoda. Obožavala sam ga uvek s istog mesta u prvom redu slušaonice. Meni su tada bile 22, a njemu 37 godina. I - tako, sve dok ga jednom nisam videla u restoranu, kako s još dva asistenta sedi i pije. Ona dvojica odu, a on sedne sa mnom. Počne mi se udvarati, otprati me do kuće i poljubi u ulazu. Ja shvatim da sam totalno, apsolutno i nepovratno zablesavljena.

Nekoliko meseci smo se viđali svakodnevno. Sve je bilo kao u nekom snu. Koliko je taj čovek mašte imao - to nije normalno. Gadno je bilo samo to što šest puta nisam uspevala da položim ispit. Pita nas komisija od tri profesora. Jedan od njih je on, a ja, kako ga vidim, parališem se i vratim cedulju.

Izvodio me u klubove. Upoznavao s književnicima i pesnicima. Počela sam piti zajedno s njima. Ljubav smo vodili u sobama njegovih prijatelja ili u hotelima, ali mi to nije bilo važno. Jednog dana, kad je Beograd bio stvarno beo, bio je ogroman sneg - kaže on meni da je oženjen i da ima dete. Onda su još neke stvari bile bele.

"Dospela sam u duševnu bolnicu"

Viđali smo se i posle toga. Ređe i tužnije. Postalo mi je jasno da je sklon ženama. Da se boji starosti, da je odlaže - da se koprca. Da mu ja pomažem. I tako, sve dok ga jednog dana nisam videla na ulici zagrljenog s devojkom koja je bila moja prijateljica na fakultetu, a njegova studentkinja. Tada sam se otkačila. Dospela sam u duševnu bolnicu, u Kovinu. Od tada je prošlo četiri godine, a ja ne znam jesam li to prebolela. Jer, vidiš, sad, dok sam ti ovo pričala, postalo mi je svejedno gde ću večeras biti, hoću li, i s kim spavati."

Jelena, visoka, kovrdžaava, brineta, agresivna, izvanredni student jugoslovenske književnosti: "Odem ja jednom prijaviti ispit, bila sam na drugoj godini prvi put, neko čudno jutarnje doba, i obavim to, unapred znajući da to radim uzalud, kad vidim kako se mota oko mene. Ne znam čoveka. Visok, mlad, onako... malo pretenciozan. Šta 'oće ovaj od mene, mislim se. Kad on, levo - desno, kaže da je on tu asistent, i ako hoću, da možemo zajedno popiti kafu u biblioteci. Ajde, da popijem i tu kafu, baš da vidim što 'oće.

Priča on meni o svom kraju s nostalgijom. Postane mi jasno! Spustio se dasa s planine gde su sir i kajmak kao trava i ostavio matorcima u amanet da se brinu, šire i jačaju imanje dok on časkom napravi karijeru u Beogradu. Zakaže on meni i sudar. Pristanem ja, baš da vidim što hoće. Odemo u bioskop. E, ljudi moji, samo što je film počeo, on navali. Pusti me, budalo jedna, kažem mu ja, 'oću gledati film, zato sam i došla.

I ništa, izađemo iz sale i ja mu kažem da to ne može tako, a on meni da ga zabole, da ima još šest riba s faksa i da ne mogu sve da dođu na red, a ja tu nešto izvodim. E, i mene zaboli."

Sonja, plavuša, koketa. Dalji komentari su suvišni.

"Šta se tu ima pričati? Ja se nisam uspela odlepiti od prve godine prava pa sam se prebacila na Višu turističku. Jednom, na Pravnom, videla sam kako je profesor doveo na ispit jednog fudbalera upisao bi ocenu, i ovaj je otišao. Još su se i rukovali. Ja sam taj ispit pala. Tu je počelo.

Nemoj od mene očekivati da ulazim u detalje. Mogu ti reći samo ono što si došla čuti: da sam Višu turističku školu završila preko kreveta. Pa šta? Lakše ispite sam spremala i polagala - za sve ostale šestice, radile su intervencije. Najpre sam odvojila jednog profesora. Nije bilo teško, naprotiv. Pa drugog, a on mi je nabacio trećeg. Ta trojica su bila dovoljna. Zaboga, pa svaki od njih je prijatelj nekih drugih profesora iz škole. Neke nisam ni videla, a položila sam ispit. I danas, ponekad, izađem s njima. Sve u svemu - nije to bilo loše vreme.

(Glas javnosti/Index.hr)

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 
 

HOROSKOP