ISPOVEST PREŽIVELOG HEROJA SA KOŠARA: 'Ponovo bih išao na karaulu, SAMO DA OSTANE SRPSKO'! (VIDEO)

Borba za Košare i 22 godine kasnije ostaje kao jedna od najvećih bitaka srpskog naroda gde su se golobradi mladići od kojih je većina bila na redovnom odsluženju vojnog roka, herojski suprotstavili daleko nadmoćnijem neprijatelju.

Radojko Rovčanin iz sela Pavino Polje u Crnoj Gori jedan je od tih jeroja koji je vojni rok kao dvadesetogodišnjak služio, između ostalog, braneći našu granicu, kao deo 53. graničarskog bataljona Vojske Jugoslavije.

U reonu Košara bio je od 12. decembra 1998. do 14. juna 1999. godine.

Imao je sreće da je ostao živ a tu birku i svoje pale drugove nikada neće zaboraviti.

Kad su nas napali teroristi na Veliki petak 9. aprila 1999. godine spavao sam u šatoru iza karaule Košare, započinje svoja sećanja Radojko. Probudili su nas minobacači. Uspeo sam da uzmem samo pušku i oko 130 metaka i izletim u bluzi bez jakne. Našao sam zaklon, ispucao sam metke i ostavio nekoliko u džepu, da imam za sebe, da me ne uhvate živog. Sva naša dokumenta ostala su u zgradi karaule. Među njima i moja lična karta koju sam pre neki dan video na snimku terorista. Prvi put posle 22 godine.

- Karaula je bila u rupi, a oni su nas posmatrali s brda i napali. Povukli smo se da se konsolidujemo i ukopali se u rovove. Tada su ušli u zgradu gde su nam bila sva dokumenta. To su te lične karte koje su snimali. I slike sa Košara koje sam čuvao za uspomenu su tu ostale - priča Rovčanin i seća se da tri dana od napada na Veliki petak nije ništa jeo, ali su ipak odolevali pripadnicima terorističke OVK dok nisu stigle pomoć i hrana.

Slike se samo ređaju. Nema telefona. Ni sata. Bitno je samo dočekati novu zoru. Stižu vesti o poginulima. Gađaju sa svih strana, minobacačima, snajperima, a još uz to i NATO agresija.

- Naš bataljon je bio stalno na Košarama. Nas graničara oko 130. Ostali su dolazili da pomažu, ali su se vraćali. Mi smo bili do poslednjeg trena. Bilo je i Rusa, dobrovoljaca. Kad je 14. juna počelo povlačenje naše vojske spustili smo se u Brus. Na Prokletijama je i dalje bilo snega. Tada sam se prvi put posle 9. aprila okupao. Noge nisam osećao - priča Radojko.

Mesecima je, kako kaže, živeo u strahu. Kad je kasnije u Kraljevu, isto kao vojnik, sreo komšiju iz sela, nije ga prepoznao.

Seća se svega, ne zaboravlja. Kad zaspi, ne može mirno da se probudi, skoči, čim čuje da se neko šunja. Iako su to samo ukućani. Živi u svom selu odakle je i otišao u Vojsku Jugoslavije. Bavi se stočarstvom, a stalni posao nema. Niko mu se od zvaničnika u Crnoj Gori nije zahvalio. Kaže, od prethodne vlasti, nije ni očekivao. Možda će sad, dodaje, kad su došli novi.

Ali, ne kaje se.

- Lepo je kad ti neko kaže hvala. Ali, nisam ja zbog toga zemlju branio. I sada, posle svega, otišao bih opet. Sutra. Kroz sve bih opet prošao. Samo kad bih znao da će zauvek biti srpsko. Mora biti srpsko - poručuje Radojko.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU