ISPOVEST MAJKE UBIJENOG DEČAKA: U MUP-U ĆUTE O SAMOUBISTVIMA POLICAJACA, niko me nije pozvao ni da mi izjavi saučešće, ostavljena sam NA ULICI!
Autor: Glas javnosti
Moja bol je večna, ne dao Bog nikome ovu bol, strašno je izgubiti dete. Moj bivši muž je monstrum, čim je mogao da stavi jastuk i da puca u svoje dete živo, zdravo, pametno, odlično u školi, priča kroz suze za Glas javnosti Marija Branković, majka devetogodišnjeg dečaka kog je 14. juna ove godine ubio otac policajac u stanu u Beogradu i nakon toga izvršio samoubistvo službenim pištoljem.
– Moj Ilija je bio čudo, pravi filozof kad vam nešto odgovori, dobričina, čokoladice koje sam mu donosila delio je tetkicama u školi. Trebalo je da Aleksi i Stefani, kad odrastu, bude kum na svadbi. Bio je genijalac još iz vrtića, poslušno dete. Voleo je fudbal i Crvenu Zvezdu. Trebalo je da ga upišem da trenira fudbal, da makar šutne loptu na Marakani, nije mu se ostvarila ta želja. Ilija je došao na svet sa pet kilograma i 78 cm, carskim rezom, 4. marta 2014. godine, na rođendan Crvene zvezde, čekali smo taj datum jer i ja sam bolesno vezana za Zvezdu – priča Marija.
SVAKOG DANA NA GROBLJU
Svakog dana ide na Bežanijsko groblje, na grob svog sina, i sa sobom stalno nosi njegove fotografije i đačku knjižicu koju je ovih dana dobila u školi „Ljuba Nenadović“ u Žarkovu. Na fotografijama dečak vedar, nasmejan, nevin dečji osmeh na licu.
IZVOR: Ustupljena fotografija
Ono što neutešnu majku takođe pogađa je to što je, kako kaže, sada bukvalno na ulici i što je, iako 21 godinu radi u policiji, niko iz MUP-a Srbije ili Policijske uprave za Grad Beograd nije pozvao da makar izjavi saučešće i pozove na razgovor. Posle ubistva deteta bila je, na inicijativu rukovodioca Saobraćajne policije, gde je zaposlena, smeštena u hotel, gde je boravila do ponedeljka, kada je morala da napusti sobu, priča Marija i dodaje da joj nije bilo rečeno da tamo ima pravo da bude šest dana, tako da je ostala nekoliko dana duže, čime su napravljeni troškovi koje ona ne može da plati.
Ranije je, kaže, morala da napusti stan u kojem je živela kao podstanar, pošto nije imala novac da plati kiriju. Posle odlaska iz hotela noć je provela na fotelji, u stanici saobraćajne policije u kojoj radi, a narednu noć na klupi na ulici.
KRIJE SE ISTINA O POLICAJCIMA SA DIJAGNOZOM
– Nemam ni četiri zida gde mogu da bolujem za svojim detetom, sada sam na ulici. Od kada je moje dete preminulo, MUP Republike Srbije nije se oglasio ni u jednom momentu tim povodom. Mene jedna stvar vređa, a to je da je, kada se to desilo, išla samo jedna traka na TV-u, kajron, na kome je to pisalo. I od tog momenta ništa. Mislim da je to zato što se prikriva da postoji veliki broj suicidnih osoba u MUP-u. Kada neko ko ne radi u policiji izvrši samoubistvo, o tome se govori, izveštava. Ali, kada se radi o policajcu, onda ne sme da se priča, jer je sramota u zemlji Srbiji da se kaže da neki policajac ima dijagnozu od 2013. godine, kao što je imao moj bivši, pokojni suprug, kome je skinuta šifra kada je došao da radi u brigadi u MUP-u za grad Beograd – priča Marija.
Sa pokojnim Draganom počela je da živi u vanbračnoj zajednici 2013. godine i naredne godine dobijaju Iliju.
– Dragan je bio patološki vezan za dete. Živeli smo sedam godina tako da je imao sve. Dragan je bio katolik, ja pravoslavka, ali je svaki njegov praznik bio maksimalno ispoštovan. Onda Dragan počinje da bude agresivan, da udara pesnicom u zidove, u volan dok vozi auto, da se ponaša kako se nije ponašao kad smo se mi upoznali – navodi Marija.
Kaže da je Dragan pominjao samoubistvo, ali da nije verovala da će to da uradi. Pre tri godine prestali su da žive zajedno. Dogovorili su se da Ilija bude naizmenično kod jednog i drugog nedelju dana ali je, kaže Marija, Dragan često pod raznim izgovorima izbegavao da pusti dete da bude i kod nje. Ilija je, priseća se Marija, tražio da ponovo budemo svi zajedno kao porodica, ali Dragan to nije želeo.
Tog kobnog 14. juna, priseća se Marija, Dragan je naprasno uzeo godišnji odmor. Službeni pištolj je inače držao u kaseti u policijskoj brigadi, ali ga je tada poneo kući. Pozvala je Iliju u 10 sati preko video poziva.
– Na kraju razgovora mi je vrlo čudno mahao, kao da se pozdravlja sa mnom. Posle toga, oko jedan popodne, krećem da zovem, da ga čujem, pitam se zašto mi je mahao tako čudno, i zovem i zovem i na običan poziv i na viber, do pola devet, pisala brojne poruke, sve bez odgovora. Prekida se sve u devet sati, jer je nedostupan – priča Marija, napomenuvši da je zvala preko Draganovog telefona, jer je Ilijin bio polomljen.
SLUTILA SAM DA SE NEŠTO STRAŠNO DOGODILO
Narednog dana ujutru je došla do stana gde su Dragan i Ilija živeli kao podstanari. Kucala je i lupala na vrata, dozivala ih, pričala sa komšinicom, bez rezultata. Zvala je uporno i sa posla sve vreme.
– Isključen telefon, ja znam da se nešto desilo. Da li je to majčinski instinkt, ne znam, ali znala sam da je nešto strašno. Ipak, nadala sam se da nije ono najgore – priča Marija.
Ponovo odlazi do stana, uporno kuca, priča sa komšinicom i kada čuje od Draganovog prijatelja da se nije čuo sa njim nekoliko dana, odlučuje da pozove policiju. U prisustvu policijske patrole bravar obija vrata, policajci ulaze u stan, a ona posluša savet kolega da ne ide unutra. Oni posle nekog vremena izlaze i izjavljuju joj saučešće.
– Šok. Vrištala sam, život mog deteta je završen. Ceo svet mi se srušio. Nije nipošto smeo da ubije moje dete – govori kroz suze Marija.
IZVOR: Ustupljena fotografija
Dragan je ostavio oproštajna pisma koja ona nije videla. Pretpostavlja da su razlog samoubistva dugovi, jer je Dragan, kako navodi, bio sklon kocki i odlazio u kladionice.
ULICA JE MOJ DOM
Oko sahrane joj je mnogo pomogla drugarica Irena, a novčano su joj pomogle kolege iz Saobraćajne policije koje su kupile i dres Crvene zvezde u kojem je Ilija sahranjen. Na sahranu su, pored kolega iz saobraćajne policije, došli i iz Ilijine škole. Međutim, niko iz ostalih delova MUP-a, priča Marija.
– Iz MUP-a me nijednog momenta nisu pozvali, ni ministar Gašić, ni načelnik beogradske policije Veselin Milić. Moji drugari vide moje patnje, muke, napaćenu dušu, moj ministar nema osećaj za to. Jako sam ljuta. Možda to njima ne znači, verovatno da ne, ali mislim da je ponižavajuće takvo ponašanje od strane Ministarstva. Da se ovo u nekoj drugo državi desi, ponašali bi se drugačije prema svojim službenicima. Nikome od njih ne želim to, želim svima sreću u životu, da im deca budu živa, zdrava, srećna... Moje je pod zemljom – kaže Marija.
Sada sam na ulici, to je moj dom, dodaje.
– Šta da radim? Da idem ispred Skupštine sa koferom, da protestujem, štrajkujem glađu, da se snalazim... Svi imaju svoje živote, sve moje drugarice, ja svoj život više nemam, živim ga kao da ga ne živim. Ostavljena sam na milost i nemilost – kaže Marija Branković.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
