Išli smo u Afriku da sadimo papriku...

Nušić je biografe poredio s krojačima koji su odgovorni za to kako će odelo izgledati, jer sve se da prekrojiti, ispraviti, prekriti nekim lepšim perjem

 Isti taj veliki komediograf Branislav Nušić je jednom rekao da je (sem onog mladalačkog dela iz “Autobiografije”) pisanje biografije poverio talentovanom prijatelju koji ume dopuniti, zamazati i namestiti stvari, ne bi li ih ulepšao.

 Kad neko svoju životnu priču u ružičasto kroji, to onda može da zvuči kao bajka.

Tako je i Milica Čubrilo Filipović, bivša ministarka za dijasporu, bivša ambasadorka u Tunisu, bivša direktorka Turističke organizacije Srbije, ali i bivša novinarka, kao i prijateljica Bože Djelića, u tekstu o sebi “Nostalgija za Afrikom”, iznela verziju ili bolje reći, načertanije svog života.

U crticama nas upoznaje sa svojim razvojnim putem, pre svega, da je davne 1969. godine rođena u Tunisu.

“Imam sestru, 18 godina stariju, ja nisam bila baš planirana. Početkom šezdesetih roditelji i sestra Bojana napustili su Beograd, i otišli u Ameriku. Mami se nije dopalo. Tata je uspeo da dobije posao sa agencijom UN za razvoj aeronautike, ICAO, u Tunisu. Posle je radio na ugovore, uglavnom za agenciju UN zaduženu za nauku, kulturu i obrazovanje, UNESCO” – otkriva nam Milica prilike iz porodice, a zatim i da je, posle Tunisa, živela u Alžiru, Iranu, Pakistanu, nešto malo u Jugoslaviji, pa u Nigeriji. Skrasila se sa porodicom u Parizu, gde se školovala, i ubrzo bila podržana stipendijom francuskog Ministarstva spoljnih poslova za Madagaskar, ali je životne okolnosti odvode u Eritreju…

Kako je rat buktao na prostoru ex Ju, piše Čubrilo, tako joj je postajalo neugodnije biti Srpkinja u Parizu. Bilo ju je sramota zbog Sarajeva, Srebrenice i svega ostalog, ali nije se slagala ni sa Bernarom Anri Levijem i Finkelkrautom, da bi, posle Eritreje, radila za Svetsku banku na istraživanjima u Africi…

Da ne gušimo previše, iz Svetske banke odlazi u turizam, iz turizma, preko sestre, u novinarstvo, radi za dnevni list Frans Sor, zatim dolazi u Beograd kao izveštač francuskih medija…

A onda nam Milica otkriva i kako je postala ambasadorka:

- Kada se DS odlučila da uđe u koaliciju sa SPS, i posle iskustva u Vladi sa DSS, zaista više nisam želela da budem deo toga. Ali eto, Vuk Jeremić i Boris Tadić su započeli proces mog imenovanja za ambasadorku u Tunisu, a da me nisu ni pitali. Kada sam slučajno saznala, nisam odbila, misleći da se neće ni realizovati. Danas neskromno mislim da sam pošteno predstavljala svoju zemlju, tvrdi ona.

A kada se dioplomatski život osladi, onda se u medijima pojavi tekst da “bivša ambasadorka Srbije u Tunisu i nekadašnja ministarka za dijasporu Milica očigledno ne može da se pomiri sa životom bez povlastica”. Te da Čubrilova, koja već četiri godine nije ambasador, i dalje živi u Tunisu i vozi auto s falsifikovanim tablicama na kojima su oznake srpske ambasade.

Mandat  ambasadora, kako se navodi, joj je istekao je u decembru 2013, a u junu 2014. trebalo je da napusti Tunis, ali je ipak, rešila je da ostane u toj zemlji, a nacionalna garda Tunisa skinula joj je tablice jer su bile nevažeće.

“Ironija je da me je SNS, naravno, smenila ali i ostavila na funkciji da `odradim` posetu predsednika Nikolića, što je bila prva posle Tita. Primljen je na najvišem nivou, sa svim počastima, i potpisani su svi obnovljeni sporazumi koje smo pripremili - hvali se ona ili se žali, ponekad nije sasvim jasno.

Pa možda zato, i uprkos tome, kako i sama govori, “što je u Tunisu rođena, kao i njeno dvoje dece, i bila ambasadorka u kritičnom periodu arapskog proleća i za tu zemlju je vežu najlepše uspomene“ Milica Čubrilo nije imenovana  za počasnog konzula te zemlje u Beogradu.

Tek, u bajkovitim autobiografijama sve zvuči lako, dostižno, da čovek pomisli da bi i veliki pisci ponešto mogli da  nauče od savremenih srpskih “diplomata”.

SKINI APLIKACIJU