Ono što je karakteristično za masovne ubice u svetu jeste da su to uglavnom natprosečno inteligentni ljudi, ali s odsustvom empatije, skloni manipulaciji, uživaju u nadmudrivanju s „protivnikom“, policijom, vešto predviđaju korake unapred…
Iako nemam sve informacije, na osnovu moje dugogodišnje prakse u policiji, mogu da kažem da je ovaj dečak koji je napravio detaljan plan kako da ubije svoje drugove i nastavnicu morao i ranije da pokazuje neke znake psihopatije, rekao je za Alo inspektor s višedecenijskim iskustvom u borbi protiv nasilja.
– Ovaj dečak je nesumnjivo inteligentan, ali ono što je zastrašujuće jeste odsustvo svake empatije, saosećanja prema drugima, kao i nedostatak kajanja za to što je učinio. Njegov postupak ima mnogo elemenata nekih filmova i priča, pa verujem da je dečak kopirao što stvarne, što imaginarne masovne ubice – kaže inspektor.
Ono što je karakteristično za masovne ubice u svetu jeste da su to uglavnom natprosečno inteligentni ljudi, ali s odsustvom empatije, skloni manipulaciji, uživaju u nadmudrivanju s „protivnikom“, policijom, vešto predviđaju korake unapred, kaže inspektor.
– Mozak tih ljudi je nedokučiv, ali praksa je pokazala da su veoma mudri, vrlo često su prolazili poligraf jer njih ne grize savest za ono što su učinili. Naprotiv, oni misle da su uradili baš ono što treba. Ipak, na to da neko postane ubica utiču mnogi faktori. Da, ima onih koji se rode s poremećajima ličnosti, ali okolnosti tokom odrastanja, pa i kasnije mogu da budu okidači za to da se neko reši da problem koji ima, stvarni ili imaginativni, reši tako što će drugoj osobi oduzeti život – objašnjava inspektor, i dodaje da je vrlo često kod tinejdžera okidač za zločin u tome što roditelji nemaju sluha za njihove probleme, omalovažavaju ih.
– Mladima je sve problem, sve im je teško, a nemaju prethodno iskustvo koji im pomaže da prevaziđu okolnosti u kojima se nalaze. Ako tome dodate lošu atmosferu u kući, roditelje koji nemaju vremena za decu, dostupnost novca koji dobijaju u zamenu za roditeljsku brigu, nežnost i razumevanje, oni koji ne uspevaju da se izbore sa svim tim, nose trajna psihološka oštećenja. Umesto razgovorom s roditeljima, starijima, odgovore za ono što ih muči danas traže na društvenim mrežama, u vršnjačkim grupama… Naravno, ono što razlikuje zdravu ličnost od poremećene jeste način na koji se izbori s problemima, ne postaju ubice svi koji se teško uklapaju u zajednicu, trpe vršnjačko nasilje. Uglavnom mladi nauče da kontrolišu bes, mržnju, imaju svest o tome da, iako nekome požele da umre, nije normalno ubiti nekoga. I upravo nam to govori da je ovaj dečak imao duboke psihičke probleme, jer koji god je njegov razlog bio, tuga, bes, egzibicionizam, da počini nešto ovakvo, to nije normalno – zaključuje inspektor.
To što mu je otac dao pištolj u ruke i naučio ga da puca dalo mu je neku vrstu sigurnosti da može da uradi nešto takvo, možemo reći da ga je „obučio da ubije“, ali opet moram da napomenem, kaže inspektor, da neće svako postati ubica time što će naučiti da rukuje oružjem, i da će se, tek nakon detaljnih pregleda, ustanoviti kakav poremećaj ličnosti ovaj dečak ima.
Glas javnosti / O10S