ILUSTRACIJA DUBINSKE NEMOĆI SRBIJE! Lompar: "Glasno se traži KARAĐORĐE, ali se niko ne javlja za HEROJSKU ULOGU ili MUČENIČKU SMRT!"

Profesor dr Milo Lompar je u razgovoru za portal "Geopolika" dao svoje viđenje na temu nevladinih organizacija u Srbiji, litija u Crnoj Gori, posledicama komunizma i tim povodom odgovorio na pitanje da li srpska kultura ima snage da se nosi sa izazovima vremena.

Poštovani gospodine Lompar, nedavno na Novom standardu objavljen je jedan Vaš tekst, koji bih ocenio kao značajan prilog boljem razumevanju srpsko-ruskih odnosa. Drugi svetski rat, velike žrtve koje je podneo Sovjetski Savez i pobede Crvene Armije, bez kojih ni bi bilo slomljen nacizam, su s pravom svetinja u Rusiji. Vi ste napisali da “današnja ruska politika odbija da razume da je 1945. godina u srpskoj istoriji uporediva sa 1918. godinom u ruskoj istoriji, i da bi tu epohalnu inverziju trebalo uvažiti”. Molim Vas da bliže pojasnite na šta ste pod tim mislili?

– Ne treba brkati dolazak jugoslovenskih komunista na vlast sa podrškom na kojoj je počivao titoistički režim. Jer, Sovjetski Savez je – kao posledicu svoje vojne pobede 1945. godine – doveo na vlast komuniste u brojnim zemljama Istočne Evrope. Ali, samo se jugoslovenski komunistički režim odvojio od sovjetskog uticaja posle par godina, pa je ipak ostao i totalitarni i diktatorski. Zbog nastojanja da očuva simbolički značaj pobede u Drugom svetskom ratu, Rusija privileguje – u kulturi sećanja – dolazak komunista na vlast kod nas i potiskuje preciznu istorijsku svest o drugom antifašističkom pokretu – četnicima generala Mihailovića. Vođena svojim interesima i imperijalno neosetljiva, sadašnja ruska politika odbija da razume da je 1945. godina – u istoriji srpskog naroda – uporediva sa 1918. godinom u istoriji ruskog naroda: komunistička revolucija ih je ostavila bez monarhije, sprovodila unutrašnji teror, izručila nasilnim postupcima odnarođavanja, odvojila od pređašnjim ratovima potvrđenih teritorija, izvršila bitnu redukciju kulturnog nasleđa, materijalno i moralno opustošila pravoslavnu crkvu – ona ih je učinila poraženom žrtvom, a ne pobednikom.

Srpska pobeda u 1918. godini, pak, uporediva je sa sovjetskim trijumfom iz 1945. godine: nastala u velikim žrtvama, pobeda je donela uklapanje u širu (jugoslovensku, odnosno – za Sovjetski Savez – varšavsku) konstelaciju odnosa i teritorija, čiji se pogubni uticaj pokazao decenijama kasnije – u godinama posle pada Berlinskog zida (1989). Tada su nestali i Jugoslavija i Sovjetski Savez. Tada su se – kao u nekom buđenju, kao u premošćavanju epohalnog interregnuma, u napokon realnom vremenu – iznova srele srpska i ruska tradicija, istorija i politika. Zbog propagandne predodređenosti sovjetskim pogledom na stvari, sadašnja ruska politika ne želi da uoči epohalnu inverziju u položaju srpskog i ruskog naroda u XX veku. Istorija se ne odvija samo linearno u vremenu, već se u kulturi sećanja prepoznaje i kružno kretanje događaja i procesa.

Istorijski bilans komunizma

U brojnim evropskim državama, poput baltičkih, odigrava se proces opravdavanja nacističkih formacija koje su učestvovale u ratnom pohodu na Sovjetski Savez. Tome idu u susret različite interpretativne i propagandne tehnike. U obličju antikomunizma opravdava se pronacistička prošlost, da bi se kulturnopolitički legitimisala u novonastalim prilikama: kao antirusko kretanje. Tako se pronacistička prošlost postavlja kao prethodni član sadašnjeg antiruskog kretanja. Povratna reakcija je jednako predvidiva: komunizam se – u sadržajima sadašnje ruske kulture sećanja – postavlja kao prethodni stadijum sadašnje odbrambene reakcije. Tako se – na nivou javne svesti – blokira uvid u istorijski bilans komunizma. Kao da ruska kultura sećanja ne seže dalje od Sovjetskog Saveza. Jer, ako bi se setili Katarine II, trebalo bi da odgovore na pitanje zbog čega je Krim osvanuo u drugoj državi, kad su pobedili u Drugom svetskom ratu? A ako bi se setili Petra Velikog, pitanje bi bilo slično: ako je pod njim Kijev bio u Rusiji, zbog čega sada nije? U kom društvenom sistemu se odigrao preokret čije su posledice na delu?

Tako i spoljni činioci obrazuju sadašnju srpsku politiku kao simulakrum politiku: ruska politika simbolički podržava titoističku tradiciju, koja je išla u susret zapadnim (američkim) činiocima; ti činioci, pak, obnavljaju sećanje na akcije srpskih četnika, kojima su spasavani američki piloti, ali ih pripisuju nedefinisanim pripadnicima srpskog naroda, čuvajući titoistička rešenja u jugoslovenskom unutrašnjem uređenju. Oba kretanja su iznutra nedosledna, u neskladu sa činjenicama, što im daje zbunjujući sadržaj, ali su, istovremeno, funkcionalna u političkim naumima spoljnih činilaca. Na ovakvoj spoljnoj podlozi nastaje simulakrum politika režima SNS. To je politika u najdubljem srodstvu – samo u nižem civilizacijskom registru – sa ciljevima i sredstvima nevladine inteligencije.

Postoji izvesan kontrast u srpskom društvu, ubedljivo najveći deo naroda, projavljuje prijateljski stav prema Rusiji i ruskom narodu a s druge strane, Vi takođe, s pravom ukazujete da akademska zajednica, univerzitetski nastavni kadar (koji ima veliki uticaj ne samo na fakultetima nego u javnom mnjenju) je ubedljivo prozapadno idejno-vrednosno orijentisan. Možete li nam objasniti ovaj kontrast i da li se Vi zbog toga zalažete za veće prisustvo Rusije u kulturnoj sferi u Srbiji. Konačno i pitanje, da li uprkos geopolitičkom položaju, razlikama u temperamentu i pogledu na svet, veličini naša dve zemlje, Srbija ima bližeg političkog partnera i saveznika od Rusije?

– Nakon raskida sa Informbiroom 1948. godine, nastaje višedecenijsko taloženje američkog i zapadnog uticaja na vrlo suptilan i prorađen način, dok se naporedo razvija jedan unapred podozriv odnos prema svakom ruskom prisustvu. Tako je, na primer, najviše Fulbrajtovih stipendija dobijala u periodu hladnog rata – Jugoslavija: posle SR Nemačke. To je podatak koji donosi knjiga engleskog autora Lampea. Ne Francuska, ne Italija, kao višestruko brojnije zemlje, nego – Jugoslavija. Duboka indoktrinacija zapadnim (američkim) uticajem omogućila je – na putanjama hladnoratovske propagande – da se napet i negativan odnos prema komunističkoj tradiciji semantički prenese na prisustvo Rusije.

Kako ocenjujete aktuelno stanje i političke promene u Crnoj Gori. Da li polako počinje da se ruši Milova kriminalna i antisrpska građevina?

– Deluje kao da je otpočeo nepovratni proces urušavanja trodecenijskog režima u Crnoj Gori. Budući da bi mogla biti reč o procesu, njegovi sadržaji bi mogli biti kompromisni, nagodbenjački, sa različitim oblicima sporazuma koje je teško braniti i sa istorijskog i sa etičkog stanovišta. No, stvarnost diktira ljudske izbore i u profesionalnom, i u materijalnom smislu, pa njihov lik nije uzoran. Nije verovatno da bi – u dogledno vreme – moglo doći do promena u spoljnoj politici: kada je reč o NATO-u, o priznanju Kosova. Deluje da više nije moguć onakav pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu, niti diskriminacija srpskog naroda kakva je bila u protekloj godini. Ako povežemo te dve činjenice, mogli bismo nagađati da je na delu pokušaj zapadnih (američkih, nemačkih) činilaca da – na primeru Crne Gore – uspostave održiv odnos sa srpskim nacionalnim pravima. Ukoliko bi to bilo tačno, onda bi se taj odnos mogao – u primenjenom obliku i sa neophodnim prilagođavanjima – primeniti i na Srbiju, odnosno Republiku Srpsku. Krajnji cilj bi bio uklanjanje ruskog prisustva sa Balkana.

Iako smo skloni brzom zaboravljanju, da li se nakon ovih promena, tek sada vidi snaga i doseg pravoslavnih litija u Crnoj Gori i rezultati dugogodišnjeg misionarskog i nacionalnog rada blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija Radovića. Kako Vi gledate na ulogu naše Srpske pravoslavne crkve ne samo u Crnoj Gori nego i u Srbiji, gde naša crkva, za razliku od države, ima veoma jasan i čini se nepokolebljiv stav po pitanju teritorijalnog integriteta i opstanka Kosova i Metohije u Srbiji?

– Litije su nesumnjivo bile plod trodecenijskog, gotovo misionarskog rada mitropolita Amfilohija: u svim mogućim pravcima. Sve njegove greške u procenjivanju prilika i okolnosti u kojima je delovao postaju manje važne od ovog definitivnog rezultata njegovog života. No, u samim litijama se dogodio ukrštaj dva načina ponašanja. Prvi pripada dugoj tradiciji pasivnog otpora, koja je imala svojih reprezentativnih predstavnika i u Evropi: kod Čeha. Ništa ne pokazuje bolje poroznost jednog nasilnog i diktatorskog režima nego pasivan otpor. Kod nas se obično misli da je pasivan otpor kad čovek ništa ne radi. To je, međutim, nenasilan oblik protesta koji se neprestano ponavlja uprkos provokacijama vlasti, demonizaciji u medijima: to je obrazovanje tačaka otpora, kao grupa za pritisak, u što je moguće više područja života. Neophodna pretpostavka je opšta saglasnost u postavljanju problema: ona je nevidljivi osnov koji snaži svaku individualnu ili kolektivnu akciju. Ključni činioci uspeha su: nenasilnost i istrajnost. Oni treba da dovedu do masovnosti i dezorijentacije vlasti. To se dogodilo u Crnoj Gori.

Drugi činilac je bio pravoslavni sadržaj pasivnog otpora: tradicionalna odbrana pravoslavlja, kao vekovna činjenica postojanja ljudi u Crnoj Gori, spojila se sa modernim oblikom otpora kao što su litije. Tu se odigrao jedan manje uočljiv proces: došlo je do kolektivne identifikacije srpskog naroda, koja je obezbedila opštu saglasnost ljudi. Šta to znači? Otpale su statusne, socijalne, obrazovne, starosne razlike između ljudi, individualni sadržaji njihovih života su potisnuti, pa se pojavilo kolektivno prepoznavanje kao podloga društvene akcije. To je – u našoj istoriji – obično bivalo u oružanim oblicima otpora. Ponovo se potvrdilo da su motivacione i akcione sile kod srpskog naroda neuporedivo najjače kada opšta svest poprimi svojstva kolektivnih identifikacija ljudi.

Tu se otkriva i tamna strana naših navika: u individualnoj sferi, kada se vratimo pojedinačnim sadržajima života, ne uspevamo da prenesemo nešto od zajedničkog osećanja koje je imalo najveću snagu. Jer, razlike u interesima postaju malena, ali neprelazna prepreka za oplemenjivanje i produbljivanje kolektivnih predstava. Otud je manipulacija relativno laka, predvidiva i nezaustavljiva: pojedinac dobija ponudu koja odgovara njegovim interesima, stan, novac, posao, položaj, kako ko, kako kad, kako gde, da bi napustio svaku svest o zajednici. Usled toga, ljudi se raslojavaju na individualnim sadržajima i ciljevima. To je prevashodno kulturni neuspeh: srpska kultura nije stvorila forme života niti ustanove u kojima bi se potvrdila moć kolektivnog delovanja u razvijenijim oblicima društvenog života. Kulture drugih naroda nalaze se – u epohi radikalnog individualizma, kakva je naša – pod sličnim pritiskom, ali su njihovi obrasci ponašanja čvršće ustrojeni i kulturna ograničenja, kao i kulturne kazne, neuporedivo su delotvorniji.

Srbija u simulakrumu

Kada su u pitanju kritike upućene aktuelnoj vlasti zbog politike prema Kosovu, ima i mišljenja da se predsednik Aleksandar Vučić ne može unapred optužiti za izdaju Kosova i Metohije koju nije izvršio, kao i da je njegovo zalaganje za “kompromisno rešenje”, možda deo jedne šire političke strategije koja ima za cilj da kupi vreme i odloži donošenje konačnog i nepovoljnog rešenja. No, Vi ste, zajedno sa prof.dr Kostom Čavoškim, Markom Jakšićem, prof. dr Dejanom Mirovićem i Draganom Trifkovićem, podneli krivičnu prijavu protiv predsednika Republike Srbije. Zašto?

– On je počinio toliko ustavnih, zakonskih, pravnih, ekonomskih i političkih prekršaja da je potpuno nebitno da li je to deo neke virtuelne strategije. On je ustrojio kolonijalno-okupaciono stanje u obliku simulakruma: prekriveni praznom ljušturom nacionalne retorike i simbolike, srce i krvotok državne administracije kriju brojne predstavnike nevladine inteligencije. Njihova lojalnost je usmerena ka spoljnim činiocima, a ne ka državi koju uređuju ili predstavljaju. Taj sistem se može nazvati: srpska nacionalna laž. Potpisao sam krivičnu prijavu u svoje ime, kao što sam odbio da budem upravnik Narodne biblioteke Srbije (2013), kao što sam odbio da govorim na obeležavanju 800 godina SPC zbog ordena Svetog Save koji je dodeljen predsedniku Srbije (2019). Nikada nisam nikog molio za pomoć niti pitao šta treba da uradim.

Kako Vi vidite Srbiju u protekloj godini koju je obeležila pandemija izazvana korona virusom. Ne očekujući od Vas da se izjašnjavate o nekim stručnim aspektima koji se tiču medicine i epidemioloških mera ipak moramo da Vas pitamo kako Vi vidite ovu opštu društvenu klimu koja je stvorena u celom svetu pa i u našoj zemlji povodom virusa Kovid 19. Da li i Vi, nezavisno od mnoštva teorija koje prate ovu pandemiju, naslućujete i vidite jednu zloupotrebu ove epidemije od određenih globalnih centara moći?

– Imam utisak da je sama bolest, inače nesumnjiva, spletena sa manipulativnim tehnikama koje prave jedan veliki društveni eksperiment. No, to je utisak, a ne neko saznanje.

Da li je ova epidemija najvažniji razlog jedne evidentne političke pasivnosti u Srbiji. Kako ocenjujete aktuelno političko stanje u Srbiji i političku scenu u našoj zemlji, gde pored dominantno vladajuće partije sa svojim koalicinim partnerima, imamo jednu, ako možemo da kažemo, razjedinjenu i slabu opoziciju. Pri čemu deo prozapadnih političkih snaga ima bar medijsku podršku određenih „prozapadnih medija”, dok su nacionalne partije i organizacije razjedinjene i raspolućene između ova dva bloka. Kako „srpsko stanovište” – precizan i važan pojam koji ste Vi skovali i preko Vaših knjiga lansirali u javnost – ovaplotili, pretočiti u državni nacionalni program kao i u političko delovanje nacionalnih partija?

– Ovaj režim je stvorio pasivno stanje, jer počiva na prećutnoj saglasnosti protagonista nevladine orijentacije i nacionalne orijentacije. Zar oni nisu skladno združeni gotovo na svim nivoima vlasti? Ko da se, onda, postavi aktivno i kritički? Stalno se priziva neki odlučan i herojski potez, negoduje se što postoje oni koji ukazuju na prirodu ovog režima, glasno se traži Karađorđe, ali se niko od nezadovoljnika ne javlja za neku herojsku ulogu ili mučeničku smrt. Najjači kritičari ovog režima su nevidljivi: za tastaturom i pod nadimcima. I jako su ljuti što još poneko govori kritički pod sopstvenim imenom. Ne smeju šefu ili direktoru ništa da prigovore, kamoli da se protive, a reformišu države i kontinente. Licemerje je privilegovani oblik naše javne svesti: i tamo gde je vidljivo, i tamo gde je skriveno.

Režim i nevladina inteligencija

Nevladina inteligencija pravi se da ne podržava režim, iako ga bezuslovno podržava u čitavom nizu antinacionalnih činova: zar Vesna Pešić nije podržala Briselski sporazum, ocenivši da su Vučić i Dačić – Čerčil i De Gol? Nacionalna inteligencija pravi se da ne podržava režim, iako ga stabilizuje tako što ima razumevanja za njegovu nepostojeću borbu protiv samog sebe: režim se – naročito predsednik Srbije – bori sa nekim kritičarima, čiji istomišljenici sede u vlasti. Ona nalazi racionalizaciju u tobožnjoj proruskoj orijentaciji režima, koja je, međutim, samo dekorativna: Komercijalna banka je prodata Amerikancima, gasno snabdevanje – veli ministar energetike – neće biti samo rusko nego i drugih snabdevača, niški centar za vanredne situacije nikad nije dobio diplomatski status itd.

Nevladina inteligencija osuđuje režim zbog antidemokratskih postupaka, izbegavajući da osudi zapadne (američke) i domaće (nevladine) činioce koji ga podržavaju: problematičan je – za njih – Vučić, ali nije Sonja Liht, koja ga javno podržava. Nacionalna inteligencija kritikuje režimsku kosovsku politiku, izbegavajući da prekine svoje učešće u poslovima režima: i napravi neprelazan otklon od njega. Nevladina inteligencija ima jedinstvo u odnosu prema režimskoj spoljnoj politici. Nacionalna inteligencija ima jedinstvo u odnosu prema režimskoj unutrašnjoj politici. Kod nevladine inteligencije mit o evroatlantskim integracijama stvara političko jedinstvo. Kod nacionalne inteligencije mit o državi stvara apsolutnu pasivnost u političkoj akciji. Obe strane snažno koriste klijentelistički odnos režima prema političkim činiocima. Obe strane raspravljaju svetske teme kada treba da preispitaju svoj odnos prema vlastima. Odsustvo opozicionih političkih partija je samo ilustracija ove dubinske nemoći srpske kulture da oblikuje drukčiji politički spektar. Rezultat je pasivnost koja se pretvara u društveno truljenje. Ali, pojedinačno su svi protagonisti javnog života zadovoljni.

Moć kulture i značaj intelektualca

Vi takođe, sa pravom ukazujete na značaj kulture i kulturne politike za opstanak i razvoj Srbije kao i na negativan, posebno regionalni strani kulturni uticaj (hrvatski) na našu zemlju. Izgleda da svi u Srbiji, uključujući i patriotsko nacionalne partije ne shvataju značaj kulture i kulturne politike za razliku od naših neprijatelja koji su od Broza, preko Miloševića, Đinđića, Koštunice, pa sada i i Vučića i naprednjaka, suštinski vladali kulturnom scenom Srbije i određivali magistralne idejno-vrednosne pravce i standarde u kulturi u našoj zemlji. Da li Vi delite ovu ocenu i da li je Vaš prosvetno-misionarski rad na kulturnom samoosvešćivanju Srba dao ipak neke rezultate?

– Kao da su protekle tri decenije učinile da intelektualna i kulturna težnja ka razumevanju bilansa XX veka kod nas bude izgubljena. Tu ima jednog paradoksa: da Slobodan Milošević nije preusmerio antikomunističko raspoloženje krajem osamdesetih, Latinka Perović bi bila lustrirana zbog visokog i dugotrajnog političkog učinka na liniji jednopartijske diktature. A ovako se ona proglasila za arbitra u području demokratskih vrednosti. General Jovo Kapičić bi odgovarao za optužbe koje su imale krivično-pravni a ne samo politički sadržaj. A ovako je on davao ocene o srpskom nacionalizmu. Umesto da cene učinak njihovog partijskog druga, koji ih je voljno ili nevoljno ipak sve zaštitio, oni su Slobodana Miloševića krivili zbog tragičnog bilansa zemlje, koju su pre njega i mimo njega decenijama vodili. A oni su, štaviše, hteli nekome da sude posle 2000. godine: istorijski protagonisti debakla uspostavili su se kao moralne i političke sudije. Bio je to potpuni kolovrat.

Da je Vojislav Koštunica sproveo lustraciju posle 5. oktobra 2000. godine, ne bi ni Dačić ni Vučić (Čerčil ili De Gol?) danas bili politički činioci. Ali, sama stvar je bila nesprovodiva. Jer, takvo je istorijsko kretanje kod nas: strah od opšteg preispitivanja uvek je strah od samopreispitivanja. Sada je sve to prekrilo vreme i došla su pokoljenja koja o tome ne znaju ništa, natopljena su duhom sopstvenog vremena, u kome nema nikakvih saznanja koja bi im bila temelj, nego se po običaju kreće iz intelektualnog podruma. To su pokolenja koja osećaju impuls života u sebi i žele sebe kao aktere u svetu. Ta težnja je opravdana. Ali, ona pokazuje da srpska kultura nema snage da uspostavi one standarde ponašanja koji štite od ponavljanja istog istorijskog sadržaja sa drugačijim ideološkim i političkim obrazloženjima.

Intelektualac mora da zna gde su mu granice: njegovo je da kaže šta vidi, da objasni šta razume, da pouči ako ima koga. Nije njegovo da upravlja: on svoj hleb treba da zarađuje izvan servisiranja svog političkog mišljenja. To je lako reći, ali je teško izdržati u takvom opredeljenju. Jer, intelektualac je postao sasvim nepotreban: pomalo i smeta, katkad i nervira, uznemirava miran san i lep odraz u ogledalu tolikih propagandista. Sumnjam da je moj javni angažman dao neki rezultat: društvene i kulturne sile su tako postavljene da je moje shvatanje stvari uvek bilo – jedno marginalno mišljenje. Tako je i ostalo.

(Glas javnosti/ Geopolitika)

SKINI APLIKACIJU