U ovim situacijama je ova vrsta diskriminacije u radnom odnosu najvidljivija.
„Zakon o radu predviđa plaćeno odsustvo u slučaju porođaja supruge, ali ne i vanbračnog partnera. U praksi će poslodavac neretko izaći u susret zaposlenom i kada mu se porađa vanbračni partner, ali ako ne želi, nije u obavezi da to učini“, objasnila je ona.
Druga važna stvar u kojoj su oni koji nisu stupili formlno u brak zakinuti je situacija u kojoj vanbračni partner premine, jer drugi tada nema pravo ni na dan odsustva za odlazak na sahranu.
„O ovakvom nehumanom rešenju sam počela da razmišljam tek kada mi se javila gospođa čiji vanbračni partner od 10 godina ima 4. stadijum karcinoma pluća, a ona ne može da ostvari pravo na bolovanje da ga neguje u njegovim poslednjim danima“, objašnjava ona.
Naravno, poslodavac može svojim aktima da joj omogući ono što zakon nije predvideo, ali ne mora – i u njenom slučaju, neće.
„Takođe, ukoliko zaposleni premine, a ima supružnika, poslodavac je dužan da supružniku zaposlenog isplati troškove pogrebnih usluga. Tu dužnost nema ukoliko zaposleni ima vanbračnog partnera, te će isti troškove morati snositi sam“, objašnjava Cvetković.
Diskriminacija je na delu i u slučaju da jedan od vanbračnih partnera odsustvuje sa rada zbog upućivanja na rad u inostranstvo od strane poslodavca ili u okviru međunarodno-tehničke/prosvetno-kulturne saradnje, u diplomatska, konzularna i druga predstavništva.
„Radni odnos bračnog partnera miruje u tom slučaju, a vanbračni partneri mogu samo da se pomire sa tim da će ostati bez posla u ovim slučajevima, jer ne uživaju nikakva prava“, objašnjava Cvetković.
Ostaje nam nada da će možda nešto i promeni kada ustavni sud odluči da se pozabavi ovim kao što je sa naknadama za trudničko.
Glas javnost/B10S