Ljubinka, vaspitačica u penziji iz Požarevca, nasledila je kuću sa okućnicom i još nešto zemlje u Poljani, od svoje tetke Aleksije Stević, koja nije imala dece. Iako je kuća dosta stara Aleksija je do pre dve godine živela u njoj.
Prvobitna ideja je bila da prodaju kuću koja vredi između tri i pet hiljada evra, i taj novac uplate za lečenje bolesne dece. Međutim, prošlo je izvesno vreme, a kako ozbiljnih kupaca nije bilo došli su na drugu ideju. U dogovoru sa svojom porodicom, ćerkom Natašom, zetom Vladanom i unukom Ninom, Ljubinka je odlučila da deo nasledstva pokloni. Da odluči kome je najpotrebniji krov nad glavom, pomogao je meštanin Vladan Paunović, rekla je za Ljubinka za E-Braničevo.
-Kada sam čuo da hoće da daju kuću u humanitarne svrhe setio sam se Bojana Markovića, to je mnogo dobar dečko koji ima porodicu, ženu i dete od godinu dana, a nemaju gde da žive. Želeo sam da pomognem i predložio sam da njemu poklone kuću- ispričao je za E-Braničevo Vladan Paunović iz Poljane.
U celu priču uključio se potom i Perica Novaković, poznatiji u Poljani kao Pera poštar, koji povremeno radi sa Bojanom neke dodatne poslove po selu i za njega ima samo reči hvale. Njegova uloga je bila da spoji Bojana sa Ljubinkinom ćerkom Natašom, koja je bila zadužena da ovu humanu misiju sprovede u delo. Tako je i bilo, a onda su zajedno obišli kuću pokojne Aleksije.
Bojana život nije mazio, iako ima roditelje rano je ostao bukvalno na ulici, bez stalnog posla i stambenog pitanja. Pera je uspeo da mu pronađe smeštaj, trenutno sa porodicom živi u jednoj kući čija je vlasnica u Požarevcu, ne plaća kiriju već održava kuću i okućnicu. Ipak, to je samo privremeno rešenje.
-Upoznala sam se sa Bojanom i njegovom suprugom i otišli smo da pogledaju kuću. Oni su rekli da im odgovara i pitali koliko košta. Samo sam im odgovorila: „Ne košta ništa, to ćemo da vam poklonimo- ispričala je Nataša.
Bili su zbunjeni i iznenađeni, od snažnih emocija su i zaplakali.
Ugovor o poklonu Ljubinka i Bojan potpisali su u petak, 12. marta. Pored kuće sa okućnicom, Bojan je dobio na poklon i 30 ari pod šumom.
-Država se bori za očuvanje sela, a takvi ljudi koji nemaju gde da žive u selu, tražiće put da odu, i to je bio jedan od razloga što smo hteli da poklonimo kuću. Igrom slučaja smo upoznali tu porodicu koja zaista nema krov nad glavom i bez razmišljanja smo im poklonili kuću. Drago nam je da će u tom dvorištu da se igraju deca posle 100 godina- priča Ljubinka.
Bojan je neizmerno zahvalan svojim dobročiniteljima i sada samo razmišlja o tome kako što pre da sredi kuću i usele se do zime.
-Nisam očekivao sve ovo što se desilo, presrećni smo. Imamo sina od godinu dana, zove se Nikola, a sada možemo da planiramo i proširenje porodice. Za mlade ljude mnogo je značajno da imaju rešeno stambeno pitanje. Srećan sam što imam podršku ljudi iz sela, oduvek sam voleo selo. Stanovao sam i u Beogradu i Smederevu, ali ovde mi je najlepše, poznajem ljude, tu sam odrastao, školu završio, tu vuče srce- iskren je Bojan.
Ganut ovakvim gestom, rešio je da u znak zahvalnosti i poštovanja nastavi da slavi Aleksijinu slavu Mitrovdan.
-Sve se desilo spontano. Hvala Nataši i tetka Ljubinki što im od nekoliko hiljada evra više vredi to što će dete da trči po dvorištu, što će slava da živi i sveća da gori. Ta satisfakcija je mnogo veća, a vrednost za Bojanovu porodicu je nemerljiva. To je ovom čoveku promenilo život- kaže Perica Novaković.
Dodaje da se njegova misija nije ovde završila već planira da dalje pomaže da se kuća sredi.
-Apelujem na sve ljude dobre volje koji su u mogućnosti da pomognu, tražimo polovne prozore, vrata, stolove, elektromaterijal, vodovodni materijal. Naša misija će biti gotova kada se Bojan zajedno sa porodicom useli- uporan je Pera.
Veliki broj meštana već pomaže, ko koliko i kako može. Pomozite i vi.
(Glas Javnosti/ebranicevo)
37 min