GOSPODIN GRADONAČELNIK! Branko Pešić je isključivao Kardelju struju, nokautirao ambasadora zbog travnjaka, a jedne ŽENE se posebno PLAŠIO

Priča o najvoljenijem i najpoštovanijem rukovodiocu Grada Beograda Branku Pešiću (1922-1986) ispričana je u dokumentarnom filmu "Gradonačelnik" koji će biti premijerno prikazan večeras pred beogradskom publikom.

Tako će Beograđani, koji nisu bili rođeni u vreme njegovog mandata, moći da ga upoznaju kroz priče njegovih saradnika i prijatelja. A, oni koji ga pamte, da se prisete ovog izuzetnog čoveka.

Bio je jedan od retkih političara koji je išao ispred svog vremena. Radio je strategiju razvoja Beograda za 21. vek. Njegov koncept nije bio da gurneš ceo Beograd na vodu, nego da građani siđu na reku. I te rečenice provejavaju kroz ovaj dokumentarac u kome svedoči 27 ljudi.

Na čelu prestonice, Pešić, komšija svih Beograđana, kako su ga nazivali, bio je tačno devet godina i 14 dana, od 1965. do 1974. godine. Iza njega ostala su mnogobrojna prepoznatljiva zdanja i neprevaziđeni projekti poput mosta Gazela, Mostarske petlje, Terazijskog tunela, hotela “Jugoslavija”, hale “Pionir”, “Beograđanke”, Muzeja savremene umetnosti. U njegovo vreme otvoreni su bazen “Olimp”, hala “Pinki”, a Ada Ciganlija pretvorena je u uređeno kupalište. Osnovani su BITEF, FEST, a realizovan je i njegov naum o formiranju Aleje zaslužnih građana.

Potrudio se da počne emitovanje i gradske radio-stanice Studio B. Imao je i ambiciozni plan spuštanja Beograda na reke, izgradnju beogradskog železničkog čvora i beogradskog metroa. Njegovoj popularnosti doprineo je I specifičan, gotovo komšijski odnos sa građanima.

O tome u filmu svedoči njegova sekretarica Olga Stojiljković, koja kaže da kada je on došao u Skupštinu grada, promenio se način komunikacije, jer je razbijao ustaljene šablone.

"Dobro jutro svima od portira do kuvarica, dok stigne do kabineta popriča bar sa sedmoro-osmoro ljudi. To su bili njegovi neformalni sastanci. Bio je jako nezgodan kad se naljuti, umeo je da bude prek naročito kada je neka nepravda u pitanju. Bio je ponosan što je on gradonačelnik glavnog grada Jugoslavije", kazuje Olga.

Pešić je bio blizak sa Titom, koji ga je podržavao. Na otvaranju velikog bazena "25. Maj", Tito je rekao:

"Ovo kako radi Branko, tako bi svi trebalo da rade."

Ali Kardelj je bio protiv njega. Branko je jednom bez dlake na jeziku, za neki Kradeljev referat, koji je trajao šest sati, rekao da je suvoparan i dosadan. Kasnije je Branko da bi uzvratio na Kardeljeve napade znao da mu isključi struju.

Protivnici su mu bili i Petar i Ivan Stambolić, i još mnogi kojima je smetala njegova popularnost među Beograđanima.

Slobodan Milošević je jedno vreme radio u kabinetu Branka Pešića. U filmu "Gradonačelnik" dugogodišnji šef njegovog kabineta Nebojša Bogunović svedoči:

"Branko je doveo Slobodana Miloševića u kabinet Skupštine grada. U to vreme Sloba nije iskazivao nikakve osobine nekog vođe, pogotovo što Branko nije dozvoljavao da ljudi u kabinetu pokušavaju da budu iznad ostalih. Primetim ja da ne dolazi na vreme i pitam ga zašto kasni? Sloba kaže: Ne pitaj me, Mira polaže ispit, a ja moram Mariju da kupam.

Kad je objavljena vest da je Branko umro, Slobodan Milošević me zvao iz Kupara: "Slušaj, moram doći da održim govor".

Tada je Milošević bio sekretar Gradskog komiteta partije. Rekao mi je: "Molim te, napiši mi govor, ja dolazim".

- Ja sam to uradio, otkucao govor, a oko podne je bila sahrana. Sloba je počeo da govori. Začudio sam se jako, jer to nije bio moj govor. Mira ga je prepravila", ispričao je Bogunović.

Kako se spremao za susret sa Andrićem

Jednom je na košarkaškoj utakmici na Malom Kalemegdanu video Ivu Andrića i prišao mu je u poluvremenu:

„Dođite kod mene na kafu.“ Andrić kaže: „Hoću, samo kad? Znate šta, daću ja vama vizit kartu. Pa kad budete imali vremena, vi mi javite, a ne da ja dođem, pa da čekam.“

Odmah je pozvao svoje saradnike i prijatelje Petra Džadžića i Muharema Pervića, koji su tad bili mladi književnici. Oni su mu predložili da on kao predsednik grada pozove Andrića na ručak. Pre nego što je Andrić došao, Branko je ih pitao šta je aktuelno u književnosti, da bi mogao ravnopravno da razgovara s Andrićem.

Obojica rekoše: “Pirandelo.“

„Šta, Pirandelo?“, pitao je gradonačelnik.

Italijanski pisac, aktuelan, igraju ga i u pozorištu, možemo i da gledamo. Tražio je da mu nađu nešto Pirandelovo da pročita. Doneli su mu dve knjige. Stavio ih je na sto, radio je najraznovrsnije poslove, nadzirao gradilišta, a u međuvremnu je čitao Pirandela. Na ručku su njih četvorica: Milan Vukovac, Pera Džažić, Muharem Pervić i Branko dočekali Andrića. Pera Džadžić i Muharem su sve vreme nabacivali temu, pa Pirandelo, jesi li gledao Pirandela? Jesi li čitao Pirandelo? Pa Pirandelo, pa Pirandelo. I u jednom momentu Branko pita Andrića:“ Šta vi mislite?“ Andrić kaže: „Predsedniče, čekam da momci završe o Pirandelu, pa da vas nešto pitam.“

„Hteo sam da vas pitam zašto ja plaćam tako skupe komunalne usluge,“ reče Andrić. Kad je Ivo Andrić otišao svi su se ućutali, samo se čuo Brankov glas: „Jeb’o vas Pirandelo. Obrukasmo se pred čovekom.“

Obožavao je sport, a boks mu je bio omiljeni. Mate Parlov mu je bio mijenik. A bio je i veliki navijač Crvene zvezde. Umeo je da se potuče i to kao gradonačelnik. Jednom je patosirao nekog ambasadora, koji se parkirao na zelenoj površini ispred Skupštine grada. Taj skandal je morao da objašnjava u kabinetu Josipa Broza. Voleo je kafanu i nije mu bilo strano da nesporazume reši pesnicama. Stanovao je preko puta jednog noćnog kluba u Cara Dušana, u Zemunu. Neki kriminalci su se tokom noći žestoko potukli i uznemiravali su stanare okolnih kuća. Branko je uleteo, u papučama i u pidžami, u taj bar, nokautirao njih trojicu-četvoricu i sredio stvar. Bio je majstor kafanskog štimunga, umeo je da razbije flašu piva o glavu, a da mu se ništa ne desi.

Bio je zavodnik, ali Silvani nije mogao da odoli

A bio je i zavodnik. Pevačica Dara Ružić se seća:

“Preko puta Američke čitaonice bio je jedan lep stari hotel, gde smo Silvana Armenulić i ja pevale. Silvana mu se dopala. I on je bio takav šarmer I bilo je nemoguće da se neka osoba ne bi zaljubila u Branka. Branko je sebi kupio automobil ford granadu, Silvani se dopao taj auto i rekla : "Branko, ti meni moraš ustupiti taj auto, meni se taj auto sviđa". On je rekao : "Ako baš želiš da ga imaš, eto prepustiću ti taj auto, pa ti uživaj, ako baš toliko voliš."

Imao je dva braka, dvoje dece, ali jedina žena koje se "plašio" bila je njegova majka Anka, koja je prodavala cveće na Zemunskoj pijaci. Branko joj je često pre nego što ode u Skupštinu grada pomagao da odnese cveće do pijace.

Odbio lečenje u inostranstvu

Kada je izgrađena Mostarska petlja, čuvena zagrebačka novinarka Dara Janekovij je napisala : Beograd ima petlju ! To je simbol – Beograd ima Branka Pešića. Branko Pešić je imao petlju !

Kada se razboleo, trebalo je da ide na operaciju srca, nudili su mu da ide u Hjuston, a on se odlučio za bolnicu "Dr Dragiša Mišović".

"Meni da predlažu da idem u inostranstvo? Ne pada mi na pamet. Ja sam se za te bolnice borio, ja sam ih uradio i kako bi to izgledalo da ja idem u inostranstvo", govorio je Branko.

Principi je važniji od života, takav je bio Branko.

SKINI APLIKACIJU