EKSKLUZIVNO! Poslednji razgovor (8. mart 2006.) sa Slobodanom Miloševićem: Svaki borac za slobodu ne može da izbegne tamnicu (FOTO)

Danas, 11. marta 2021. godine napunilo se 15 godina od smarti predsednika SPS, Srbije i SR Jugoslavije u kazamatu Haškog tribunala, u Ševeningenu.

Za sledbenike like i dela Slobodana Miloševića - On, Milošević - je ubijen?! Za one koji su ga rušili (i srušili!) ostaje zla žal - da NIJE OSUĐEN!

Da je, kojim slučajem danas živ, Slobodan Milošević bi bio u 80. godini života, ali ostaće zapisano da je preminio u 65. godini... Naravno da sam poznavao predsednika Slobodana Miloševića, više puta sam se sreo s njim, mahom službeno, ali jedan susret kod njega i supruge mu Mire, u stanu, u zgradi u Ulici 14 decembra...Tad sam bio glavni urednik "Novosti plus" i dogovorio sam da sa profesorkom Mirom Marković napravim veliki intervju, u nekoliko nastavaka...

Otišao sam tamo, sačekala me je Mira i samo što smo počeli da razgovaramo, odjednom uđe Sloba...U farmerkama i onom sivo-šarenom džemperu...

Sloba: Dinjo, šta ćeš da piješ, viski, kafu ili...

Ja: Kafu bez šećera, jeftiniju...

Mira: Ajde Slobice požuri, nemoj da nas prekidaš, vidiš da radimo ozbiljne stvari...Požuri s tom kafom?!...

Intervju sam napravio, objavio, a onda se bračni par Milošević-Marković docnije preselio na Dedinje...

Pripremajući ovaj tekst za Glas javnosti, setio sam se jednog zaboravljenog detalja, vezanog za taj - intervju...

Opremajući za štampu tekst, u nadnaslovu sam stavio: Ekskluzivno. INTERVJU - profesor Mira Milošević. I tako je prvi nastavak izašao...

Kad, negde oko podne, redakcija Novosti plus je bila na šestom spratu Borbe, bez najave u redakciju uđoše Mira i Senta...Iz nekakve kupovine, shavtio sam po kesama koje su uneli...

Mira: Druže Diniću, molim Vas da u sledećem nastavku u nadnaslovu napišete profesor Mirjana Marković!!

Ja: Ali...

Mira: Nema ali...!!

Sledeći susret "zvaničan" bio je kad me je Sloba pozvao s grupom glavnih urednika (što je ponedak praktikovao!) da čuje šta možemo da uradimo da se SRJ medijski suprotstavi NATO propagandi...

U jednom od "ratnih izdanja" nedeljnika "Svedok", objavili smo tekst pukovnika Ljubodraga Stojadinovića (koji je tada bio zaposlen u "Svedoku") da su NATO bombarderi u problemu, jer su na njihovim avionima, mislim F16 "zašvajsovani katapulti" i da piloti, ukoliko naša artiljerija pogodi neki - ne mogu da iskoče i da se katapultiraju...?!

Sutradan, kad se "Svedok" pojavio u prodaji na najvećim zapadnim TV stanicama je krenuo kontraudar na taj tekst - koji su zapadni mediji proglasili za "srpska propagandna mašinerija", dovodili su vojne stručnjake koji su objašnjavali da je to izmišljotina, da to nije moguće, ali kontra kampanja je trajala tri-četiri dana...

Zvr...Telefon u redakciji, s druge strane Slobodan Milošević!

Sloba: Jeli, Bogati, kako Vam je ovo palo na pamet?!?

Ja: Predsedniče, Oni, zapadnjaci, bolje od nas znaju da je pravda na našoj strani, znaju da je Kosovo i Metonija deo Srbije, ali...Ovako, morali su da reaguju! A, da li su katapulti u F16 "zašvajsovani" ili ne - mogu samo da provere katapultiranjem. Nikako drugačije...

Državnici i političari iz onog prvog reda vlasti često su, u svim sredinama i raznim vremenima, napadani kako od najbliže okoline ne dobijaju pravovaljane informacije o zbivanjima posebno važnim za odlučivanje. Takve kritike nisu uvek bez razloga, ali znaju da budu i plod suparničkih podvala i dalekosežnog  rada mnogih specijalnih službi i agentura...

Nema sumnje da je i Slobodan Milošević bio izložen takvoj opasnosti, ali se on, ipak, čak i u skučenim mogućnostima u Ševeningenu, znao ne retko da "brani" kako je uvek - obavešten.

Dugogodišnji predsednik Srbije i Jugoslavije imao je u pritvoru Haškog tribunala bezbroj susreta sa ljudima raznih zvanja iz mnogih zemalja, pratio je vesti preko satelitske mreže i svakodnevno elektronskom poštom primao iz Beograda isečke iz mnogih naših novina. U tom izboru nije bilo cenzure, nisu skrivani tekstovi koji i u najgorem svetlu prikazuju njega i njegovu porodicu.

Tada je "Svedok" objavio telefonski razgor sa Slobodanom Miloševićem, koji je samo dva dana pre smrti s njim vodio, tada jedan od urednika u "Svedoku", moj dugogodišnii prijatelj Dušan Čukić, nekadašnji glodur "Večernjih novosti" i RTS-a...Evo to razgovora...

Tokom popodneva 8. marta 2006, znači samo dva dana pre nenadne smrti, zazvonio je mobilni telefon 06414.

- Svakog utorka - govorio je u slušalicu Slobodan Milošević - dobijam i pisanje "Svedoka" o prethodnoj nedelji suđenja ovde. Da li to piše onaj isti Zarić (Miroslav Zarić, dugogodišni novinar) koji je odavde za "Novosti" na početku pratio proces?

Čukić: - Jeste.

Slobodana Milošević: - A što više ne radi za "Novosti"?

Čukić: - Morao je u penziju.

Slobodan Milošević: - Čini mi se da je on jedno vreme bio dopisnik iz Amerike?

         Čukić: - Tačno.

Slobodan Milošević: I sad je u "Svedoku"? Imao je taj Dinić uvek petlju. Kad smo bili na vlasti nije nas mazio, ma kakvi mazio, žestoko nas je napadao, a sada, bogami, čestito objavljuje što ostali neće ni da čuju o nama. Video sam i pismo akademika Markovića i Maksimovića, profesora Kovača, Markovića i Arežine. Ono o SPS. Smatram da je korisno i nepristrasno ako srpski narod može da se upozna sa različitim mišljenjima...

Bio je to, eto, poslednji, telefonski razgovor sa Slobodanom Miloševićem.

          Sa Slobom - 20 minuta

A poslednji, lični, susret sa Slobodanom Miloševićem pre pet godina, 17. maja 2001, na spratu neugledne i, rekao bih, nečiste prostorije u centralnom zatvoru u beogradskoj Bačvanskoj ulici.

Od istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, Gorana Čavline, dobio sam, preko advokatske kancelarije Tome File, odobrenje da posetiom "okrivljenog Milošević Slobodana". Dozvola je odredila i da razgovor može da traje 20 minuta.

Daleko pre 10 časova stajao sam pred zatvorskom portirnicom. Sa uzbuđenjem, dolazim kod dotadašnjeg šefa države kome su gotovo juče mnogi svetski moćnici odavali priznanje. Za Klintona i Amerikance bio je, sve negde do natovskog bombardovanja 1999, faktor mira i stabilnosti na Balkanu – tako su govorili. A četiri godine pre toga, na vojnom aerodromu kraj Dejtona, samo njemu su ispisali ime na velikom blještavom semaforu. Pisalo je: Dobrodošao, predsedniče Miloševiću!

Ni pomena ostalih učesnika pregovora?!

A sada, tog 17. maja 2001, vidim pred Bačvanskom muškarca u radničkom plavom kombinezonu, čuči držeći u krupnim šakama svoju glavu. Trese se, jeca. Teši ga žena sa ruksakom na plećima. Shvatam da govore šiptarski. Posle saznajem da su došli u posetu bliskom rođaku, koji je optužen za terorizam u Metohiji. Bilo je dosta takvih, ali su kasnije, odlukom nove vlasti, svi pušteni na slobodu.

Ogromni policajac odvodi me u zgradu, penjemo se na sprat, otvaraju jedne rešetke, dugačak hodnik, pa još jedne rešetke i, na kraju, otvorena vrata s desne strane. Kažu mi da sednem na jednu od razvaljenih stolica i sačekam. Kroz prozor okovan teškim železom vidim visoke tamničke zgrade i dvorište bez ljudi.

- Sad će predsednik Milošević! – prozborava omaleni apsandžija temeljne građe.

Moram da se držim...

 Posle nekoliko minuta čujem u hodniku poznati glas.

Sedimo jedan preko puta drugog, između je izanđali, nekad možda kancelarijski stočić.

Sloba je u tamno-plavom sakou, kariranoj košulji do grla zakopčanoj, svetlijim pantalonama. Bodar je, sveže deluje. Kažem to.

- Moram da se držim - samouvereno odgovara Sloba. - Svaki borac za slobodu provede jedan deo života u tamnici. Tako i ja shvatam i ovaj zatvor i ko zna šta još, i pored svih obećanja, pripremaju i meni i drugima. Ali niko ne treba da se plaši, posustaje, sve su za ovih sedam i više meseci posle 5. oktobra uradili što su hteli. Ne mogu ništa novo da izmisle i iznenade.

Onda prelazi na "veselije" teme. Pita, uz osmeh, prisutnog policajca, koji neprestano nešto kao zapisuje u beležnicu na kolenima:

- Da li, Mačak, prepoznaješ ovog mog druga?

Pedantni zapisničar, koji se, očigledno je, odaziva na ime Mačak, spremno odgovara:

- Predsedniče, mnoge ja drugove i gospodu što dolaze kod vas prepoznajem sa televizora.

- E vidiš, Mačak, ovaj ovde je – šali se dalje Milošević – stariji od mene, a izgleda kao da je deset godina mlađi.

Policajac ćuti, samo vrti glavom.

Razgovor onda teče zacrtanim ciljem - kako nastaviti izlaženje već u novembru 2000. godine pokrenutog dnevnog lista, koji su zaustavili posle 126 brojeve i oni, poznije će se potvrditi, što nisu imali bar direktne javne veze sa dosovskom vlašću.

Dozvoljeni minuti su proleteli. Pozdravljamo se. A nešto posle mesec dana bivšeg predsednika iz tog istog Centralnog zatvora nasilno odvode u Hag...

Nisam tada znao da će to biti i poslednji naš, oči u oči, razgovor.

Zbogom, Slobo!

          Noć u vili "Mir"

Prisustvovao sam, kao novinar, onim kobnim martovskim noćima u dedinjskoj vili "Mir" 2001. godine, kad su neki ljudi sa fantomkama na glavi, u farmerkama i patikama, pucajući besomučno na sve strane, pokušavali da upadnu u zdanje i uhvate Slobodana Miloševića i ko zna šta urade sa njegovom porodicom i ostalima što su se tu našli.

Dolazio je pred zoru i dosov pregovarač, tada šef poslaničke grupe u Skupštini Srbije, Čeda Jovanović. Drhtao je kao prut kad je predlagao da dotadašnji šef države pođe i samo da iskaz istražnom sudiji za optužbe o "nenamenskom trošenju sredstava iz državnog budžeta".

Ne znam tačno šta je Slobodan Milošević rekao prilikom tog susreta, ali sam čuo njegovu odluku:

- Idem, idem! Ovde su već dosta pucali, ne daj Bože da se dogodi i nešto kobno. To ne mogu da dozvolim.

Glas javnosti - Vladan Dinić

SKINI APLIKACIJU