DRUŠTVO BAKSUZA, UGURSUZA I NAMĆORA „DOBRA NARAV“ I OVE GODINE POKLANJA MATURSKA ODELA NAJBOLJIM UČENICIMA U KRUŠEVCU!

Nije poznato da igde na svetu postoji ono što ima samo u našem Kruševcu, nešto čiju poruku iz naziva ne može da shvati stranac ni iz prve, ni i u pravom smislu, jer kako mu najlakše objasniti da se jedno od najstarijih naših humanitranih društava zove - Udruženje baksuza, ugursuza i namćora „Dobra narav“!

Otkud baš naši baksuzi i namćori iz Kruševca da dele tako uzvišene vrednosti negovanja humanog, veselog i građanskog duha bio je i trag kojim je pošao reporter Glasa javnosti u gradu pod Bagdalom, pa je odgovor potražio baš kod onog najpozvanijeg, Zvonka Rajkovića, predsednika “Dobre naravi”, znači kolovođu tih neobičnih baksuza, ugursuza i namćora koji se  šale na svoj i tuđ račun, ali širokim srcem spremni da pomognu svakom ko je u nevolji.

-Duga je naša istorija i ponosimo se njom, jer smo osnovani na Svetog Tomu 17.oktobra.1929. godine u čuvenoj kafani „Takovo“ u Kruševcu. A osnivači su nam bili ljudi dobre naravi i šale   na svoj račun, pa otuda i ovaj neobičan naziv, a činili su ga mnogi naši ugledni trgovci, zanatlije, kafedžije, advokati, profesori, opančari… Priča se da smo osnovani  pomalo i iz inata tadašnjem kralju, koji je tražio da se iza svakog okupljanja bude naglašen jasan smisao i namera, pa smo mu odigrali kontru. Vlasti se smejale kad su nas registrovali, mislili da ćemo se brzo ugasiti, ali proradio inat pa mi na startu upišemo 360 članova! A još smo zabranili članstvo popovima, žandarima, oficirima a kasnije i političarima!- uz osmeh priča predsednik Rajković i dodaje da su se oubrzo osnovale i podružnice u Šapcu i Beogradu.

-Kao najprigodniji dan za godišnje okupljanje uzet je deveti utorak od Božića. Baš zato jer se veruje da utorak treba izbegavati za započinjanje bilo kakvog posla. Takođe, veruje se da na "deveti tornik po Božiću" ljudi da bi oterali maler, ne treba ništa da rade. Među njima su se  isticali ugledni čaršijski domaćini i gazde. Pored toga što su pomagali siromašne, smatrali su da niko ne sme da propadne. Iako smo najsrećniji smo kada darujemo decu, Važilo je i nepisano  prtavilo da ako bi vlasnik jedne radnje video da komšiji slabo ide posao, slao bi mušterije kod njega! Razmišljao da ako propadne susedna radnja, može onda i njegova. Dešavalo se da se čuje da nekoj kafani u gradu slabo ide, pa onda se sve kafedžije dogovore i jedne večeri tamo naprave tulum, da čoveku krene posao…, - priča setno za Glas javnosti predsednik “ Dobre naravi” ,koja je evo devet decenija nastavlja svoj dobrotvotni rad. U razgovoru nam se pridružeuje i njegova  supruga Ljubinka, takođe vrlo aktivna u “Dobroj naravi”:

-Zbog korone se nismo okupljali poslednji put, ali smo obezbedili sredstva da u oblačenju, raznom garderobom, pomognemo 55 dece. Sve je manje empatije u društvu, ali se trudimo da pomažemo pre svega školskoj deci, što je naša tradicija. U Kruševcu imamo sedam srednjih škola, dolaze mature, trudimo se da diskretno saznamo ko je od najboljih đaka slabijeg materijalnog stanja da ih iznenadimo i kupimo im lepa maturska odela. Znamo svi šta njima znači taj dan,  koji se pamti ceo život. Dvoje ćemo obradovati sigurno, prema do sada prikupljenim   sredstvima, trudimo se da obezedimo i za više, - zadovoljno nam priča Ljubinka Rajković iz “Dobre naravi”.

Ne vole da pričaju, ali se može saznati, da su im na donatorskim večerima, kada su skupljali novac za oblaćenje siromašne dece, pevali mnogi naši pozanti pevači, ali jedino Mirosllav Ilić im nikada nije hteo da naplati honorar, čak ni putne troškove.

Saznajemo tako da je na njihovim humanitarnim zabavama, koje počinju izvodjenjem baksuske himne, posebna atrakcija čuveno „baksusko kolo“, gde članovi igraju jedni drugima okrenutih leđa! Veselih dogodvština je kao na nepreglednoj traci, a tek da izdvojim i jednu od bezbroj anegdota koju nam priča predsednk “Dobre naravi”, Zvonko Rajković, koja nam odslikava taj vickasti duh društa kakavog nigde nema, sem u našem Kruševcu:

- Doneo jedan naš član prase na slavu da ga po tadiciji darujemo nekome ko je najčudniji među nama, takozvanim veselim ugursuzima, namćorima i baksuzima. Šta li da smislimo? Neko predloži da to prase darujemo onom čoveku koji kod sebe ima taštinu sliku! Verovali smo da to, baš, među nama nema niko. Ali čudo se desilo, javi se jedan, koji iz novčanika izvadi zatečenu sliku svoje tašte! Mi ga gledamo u čudu, a on reče da ju je tog dana nosio kod kamenoresca da je tašti ugradi na spomenik! - ispriča nam ovu urnebesnu situaciju Zvonko Rajković.

I tek na kraju, čujemo da kontaktirali razne profesore jezika ali i autentične Engleze i Francuze  da prevedu puno ime njihovog društva. Za baksuze i namćore su našli neke približne termine, ali za ugursuza im nije pomogao ni Gugl pretraživač.

 (Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU