ĐORĐU MIHAILOVIĆU NAGRADA "MAJKA SRBIJA": Zejtinlik je moje groblje, ja sam rođen ovde i tražiću da tu budem i sahranjen
Autor: Glas javnosti
Čuveni čuvar Zejtinlika Ðorđe Mihailović primiće sutra u Konzulatu u Solunu nagradu "Majka Srbija" za izuzetan doprinos u oblasti odnosa matične države i dijaspore.
„Ja sam čuvar srpskog vojničkog groblja u Solunu Ðorđe Mihailović, treća generacija. Moj deda je bio borac na Solunskom frontu, Srbin iz Crne Gore. Kada je završen rat ostao je čuvar ovde na groblju, a zatim ga je nasledio moj otac, Ðuro Mihailović. On je umro 1960. i ja sam ga nasledio. Čuvar groblja sam od tada i imam 93 godine i radiću dokle mi bude odobreno“, kaže Mihailović, a prenose mediji.
Ljudi godinama dolaze na Zejtinlik da se poklone senima palih srpskih boraca i pitaju ga zašto je tako star još uvek tu.
„Zato što hoću da ovde bude ovde neki Mihailović. Prvi put koji pamtim je kada sam išao sa očem po kocku za groblje. To je moje groblje, ja sam rođen ovde i tražiću da bude sahranjen ovde. Ceo život sam proveo ovde“, priča Deda Ðorđe.
On radi do tri popodne, a ja do zatvaranja. To je dobro sada, kada se smrkava u pet. ali leti je dan i do devet“, nije izgubio smisao za humor Deda Ðorđe.
Na Zeitinlikuje sahranjeno 21.000 boraca, Srba, Francuza, Italijana, Engleza i Rusa. Srba ima 8.000, trećinu.
„Dve hiljade su grobovi onih koji su umrli od posledica ranjavanja u bolnicama, a 6.000 su posmrtni ostataci boraca koji su poginuli u borbi i oni se nalaze u kosturnicama ispod spomenika. Mi imamo centralno mesto, najlepši i najinteresantniji spomenik i najviše posetilaca. Nema dana, a da ne dođe neko od Srba, nekad manje, nekad više, jer su to grobovi njihovih dedova. Pogledajte Francusko groblje, tamo i po dva meseca niko ne dođe“, priča Mihailović.
Više od 200.000 Francuza i otprilike isto toliko Engleza došlo je u septembru 1915. da pomognu srpskoj vojsci u povlačenju, kaže. Međutim, podseća, nisu mogli da pređu granicu jer ih je čekalo pola miliona Bugara, Nemaca i Austrijanaca.
„Istorija nije uvek istinita. Zašto oni nisu mogli, a Srbi su mogli. Zato što nisu ratovali Francuzi i Englezi, već pola Afrike i Azije, ljudi koji su živeli u njihovim kolonijama i koje su oni porobili. Imaju jednu pušku, ali ne i srce da daju krv za slobodu, samo pare. Svi su se oni zajedno borili, ali Srbi su probili front. A Srbi su ratovali od 1912., bili su nadomak svojih kuća, žena i dece i njima se žurilo“, zaključuje Deda Ðorđe i podseća na reči francuskog generala Franša D Eperaa da je srpska pešadija brža od francuske konjice.
Deda Ðorđe posebno hvali strategiju vojvode Živojina Mišića. Kaže, on nije išao na polje, već na planinu.
„Hitar je čovek bio Mišić. Koreni iz Crne Gore, znao je šta je planina, tako je išao na Kajmačkalan, visok preko 2.500 metara. Znao je da tamo nema artiljerije, jer tamo ni koza ne može da prođe, a kamoli artiljerija i tako je i probio front“, priča Deda Ðorđe.
Deda Ðorđe naglašava da se malo spominju druge srpske grobnice iz Velikog rata – na Krfu, u plavoj grobnici, 12.000 vojnika, na ostrvu Vido 1.200, u Bizerti 1.700 grobova srpskih vojnika ranjenih na Solunskom frontu, zatim u Parizu i Marselju.
Kaže da mu 11. novembar kao datum ne znači tako mnogo, jer je srpska vojska demobilisana tek 19. novembra.
Mihailović kaže da ima dosta nagrada, a da su groblje obišli svi važniji ljudi u srpskoj politici.
SKINI APLIKACIJU
.png)
